Možda smo sa 15 godina voleli da se pitamo postoji li paralelni svet i da li ima nekog života posle ovog. I to samo istraživački. U tim godinama smrt nas je krepila kao rif Kirk Hammeta u Creeping Death i Bartonov intro za For whom the bell tolls. Smrt je bila odskočna daska za hormone. Katapult u nihil koji se prelivao u slobodu. Još daleko od onih godina kada će nam neko stvarno umreti a mi u toj sekundi ostariti ma gde da se Saturn zatekao i još daleko od onih ljubavi zbog kojih ćemo poželeti da verujemo u reinkarnacije i energiju koja nikada ne umire. Ali pre nego što smo dospeli u virove rifova, svađa, prvih mržnji, tuča, zlobe, strasti, ljubomore, drhtavice zbog stida i straha podjednako, bili smo ugodno smešteni u tople talase sentimentalnih senzacija.

Vaga i Škorpija.
Krst puberteta i svake krize.

Ono kako nama izgleda mlad čovek u tom uzrastu ili neko ko prolazi kroz agoniju preobraženja – liči na Vodolijske tipove. Svakako tuđinac, drugačiji, lep a opet nekako i ružan sa promenama koje mu se dešavaju na telu, neuklopljen, čudak, svoj, lud, nepredvidiv, pobunjen, pa zato i danas raskidima, skandalima, krizama, preokretima koji nas menjaju zauvek pripada princip Vodolije. No ono što čoveka goni da se tu lomi (jer se u Vodoliji sve stvari lome, pucaju) jeste kraj Vage i početak Škorpije. Prijatan dan postaje zlokobno težak, povetarac se pretvorio u uragan, a ona slatkoća u gorčinu ako nije postala otrov.

Tada (u pubertetu) prvi put čovek više nije isti zauvek.

U ona ‘naša’ vremena, to bi bilo – kada napravimo nešto što drugi ne odobravaju, zaratimo sa svetom Vage, obrukamo oca koji samo to nije hteo da mu se desi i isekiramo do srži majku. Danas, to znači zaratiti sa sobom. Posvađati se sa svim lažima. Mogu da se psiholozi trude ali pomoć tinejdžerima pre će dati antropolozi. Smrt, prolaznost, preobražaj, kraj. Istina ih oslobadja, dok smo mi iz jedne laži uskakali u drugu srećni, a do istine stizali u tridesetim.

Jaz generacija više nije generacijski, već se fundamenti tuku. Roditelji bi da deca više čitaju. Deca ne čitaju jer je svet postao knjiga. Mi smo čitali jer to iz knjiga ili nismo doživeli ili jesmo ali ne znamo da je još neko sem eto, tog autora. Iz istih razloga neki i dalje nastavljaju da čitaju. Deca se danas nagledaše svega a ono što piše u knjigama ne prepoznaju. Mi smo hteli da ‘budemo kad porastemo’ oni bi da ‘imaju kad porastu’. Nas je zanimalo (i dalje nas zanima) „Kada?“ Njih zanima samo „Kako?“ I ne boje se snage, veličine, bogatstva, moći. Mi smo se njihali uz Uhvati ritam i držali za ruke. Oni su energija i pišu jedno drugome i ‘Volim te’ i ‘Mrzim te.’.

Ovih meseci je megapopularan film K-Pop Demon Hunters među tinejdžerima koji u 2025. godini imaju 9 godina. I to se prelomilo. Ubrzao Uran. Hormon hrana, stimulacije sa ekrana što Vagu pokreću već od pete da oseti zadovoljstvo i sreću kada ima #BFF. Čak je i Djoković nakon pobede simulirao za svoju ćerku nešto od koreografije iz ovog filma. Moja ćerka uzbudljivo čeka vikend da gledamo. Baš kada se Mars lomi iz Vage u Škorpiju, a i Mesec ga prati.

Energija sada raste. Žica na akustičnoj gitari puca i kreću bubnjevi. Vetar se diže i priziva oluju. Vulkani više nisu lenji. Reke su besne, nema izletničke parade čamcima sa sve muzikom. Snažna kiša, a ne kišica. Sentimenti postaju strast, maženje stisak što ostavlja trag. Duge rečenice se sabijaju u guste vibrirajuće tišine. Deca divljaju, svadjaju se, ljute, samopovredjuju, igraju, skaču, prave nered. Onda srede da bi ponovo srušili, pa još jednom i još jednom dok autoritet ne potone. Vidiš da mogu. Ali to nije bitno.

Mars u Škorpiji zna da nema dobrog mira, da se u miru sve umiri previše i postane lako za manipulaciju, osvajanje, pokoravanje, poslušnost. Zato nas deca narednih nedelja neće slušati. O kako smo mi mirno sedeli i slušali… Ovima je i krevet nemiran, ćebe na podu, jastuk čas gore čas dole. Vrti ih energija, a ono iz Vage ih zanima samo danima kad roditelji prime platu – i baš svi su diplomate. Ne kažu ‘da li možemo da uzmemo mače?’ nego ‘Tata, vidi! Mače se baš naviklo na mene!’ Njima Vaga ne služi za lep rukopis, playliste i crtanje srca na zidu. Oni su prvi put raskinuli u predškolskom. U četvrtom osnovne dogovaraju sladolede i dejt.

Fokus će im bar sad biti bolji, a upoznaće i opsesiju. Nekim novim La Bubu (koga moraju imati) ili situacijom koju je izazvala sestra najbolje drugarice. „Mama, da li znaš da je LaBubu demon?“ Volela bih da mogu da se setim sa koliko sam godina prvi put u neki kontekst stavila ‘demon’.

Ovo nije ono vreme. Ili kao naslov poslednjeg njuzletera koji sam vam slala u ponedeljak, Danas nije juče. (subscribe forma je dole ko se nije prijavio da ih dobija) Danas je energija mnogo snažniji princip, Škorpija jača od Vage. Ništa ne pomaže vika, ni kazna, ni pretnja, ni napor (roditeljski naravno). Samo energiju razumeju. Kroz smeh, prevrtljivost, igru reči, šalu, zezanje… Otpevaš im da srede sobu glasom Phil Anselma (Pantera), i može!

A ‘inner child’ u nama sada dok je Mars u Škorpiji ima 15 godina i hteo bi da se ne boji, kao jednom onda. Da se oslobodi svega što je došlo iz ‘tako treba’, iz ‘mora se’, iz ‘tako je kako je’. Da se oslobodi straha od krajeva, prolaznog, da probudi energiju, sruši sve lažno. No i tu fundament nam se ruga. I kad srušiš uletećeš u nešto drugo što će te ponovo umiriti, uspavati, učiniti poslušnim, saradljivim, sentimentom oslabljenim.

Energija je nama dogadjaj, a njima stvarnost. I kad mi to prihvatimo, nećemo više puno pričati, navikli na Vagu i govorancije, saradljivost. Već kao što su naši roditelji rođeni u minimalnim uslovima i bez trunke lakoće zahvaljujući nama spoznali i oživeli samoljublje principa Vage, uživanje u zadovoljstvima javnog sveta i družili se i vikendom i radnim danima, tako i mi postajemo uz našu decu roditelji Škorpiona – kraljevi apsurda, koji se ne boje i imaju snagu i ciljeve i onda kada smisla nigde nema.

Rise, rise. Rise, rise. It’s all or nothing.
Rise, rise. Rise, rise. It’s do or die.
Rise. Rise. Rise.

Keep the flame alive!