“Ono što radimo u životu odjekuje u večnosti”, izgovorio je Russell Crow u jednom od najboljih filmova s početka novog milenija, “Gladijator”. Ponekad je iskoristim kada me pitaju da li postoji sudbina, iako je u filmu imala drugačiji kontekst. Mnogi kao da žele da im kažem da ne postoji. Da je sve stvar izbora. Možda ih je i otac Tadej zbunio sa oniim ‘kakve su ti misli takav ti je život’ pa je ideja da bi mislima mogli da formiramo budućnost preozbiljno shvaćena. Možda bi i on sam precrtao rečeno da zna da se danas to zove ‘manifestovanje’, da ima svoje škole, programe, bestselere i koliko vernike toliko i lenjivce koji bi malo leba bez motike.

A u stvari… ako kamen bacimo u dalj, unapred smo mu zadali putanju do mesta gde će pasti. On nikako ne može da završi ni levo ni desno 5 mm. A mi, još mnogo pre nego što će pasti znamo tačno gde stremi baš kao što ovo Danas određuje ono Sutra.  Svaka naša pobuda, naša TEŽNJA određuje nam budućnost, a začeta je u prošlosti kojoj se kraj ne nazire. I mi se rađamo baš svi na tom putu između, sa svojim težnjama koje kroz život spoznajemo, i to ne tako što ih biramo nego tako što nam pretegnu, povuku nas, uvuku.

Nekad smo bliži tački A, pa smo puni snage, sreće, oduševljenja što je nešto tek poletelo, dobilo krila, razvija se, još nije krenulo da pada. Tu pucamo od potencijala (potencijalne energije) ali se sve odvija sporije nego kada pad dođe na svoj red. Reklo bi se da prkosi čak i gravitaciji (naizgled) jer u startu najpre poleti u vis, kao ideja, kao misao, kao emocija, mladost, kao sve. U padu kinetička energija postaje veća, ubrzavamo, kao svaka zrelost. Posle pedesete, a naročito sa krizom srednjih godina, manje se čeka, više se deluje, reaguje, hitri, čovek bi da menja pravac – al ne može pa ga ubrzava, jer to jedino može.

Juri neistrošeni potencijal da se ostvari kad shvati da mu nema još puno do pada.

A i ostvarenje samo nipošto ne znači da će za nas to biti dobro. Koji je smisao Urana nego da ustupi sve svoje drugima. To su teški životi, a ispunjen potencijal. I Neptun je potencijal koji odvede često u potpunu osamu.

Tako je u životu. A u jednom širem luku koji bi uključio i naše pretke od pre trista godina do danas, ono što nam je (reći ćemo, slučajno) palo na pamet, oni „izbori“ koje smo napravili i sve propuštene „šanse“, već je odredio neko ko zna kad. Kao pravac za koji ćemo imati (ili ne) dovoljno snage, duha, inteligencije, ambicije, kapaciteta, osećanja, hrabrosti. I više od toga – spoljnih uslova. Ono što ne znamo odmah je, da li je Venera u Lavu trigon Jupiter žena koja će prepoznati plemenitost i težiti obrazovanju od rane mladosti, otvorenosti za svet, uspeh u velikim gradovima, traženju ljubavne sreće tamo gde mir postoji jer blagostanja ima, ili će to biti njena ćerka, unuka, paunuka tek, samo zato što majka nije bila dovoljno otmena i lepa da bi mogla da otvori ovu sliku za sebe da je živi? Ako je sumnja u sebe samu bila jača, jer joj je i pored divnog Venerinog trigona sa Jupiterom, Saturn u Škorpionu bio zalepljen za podznak, pa je prvo od uslova imala minimume, ostavljajući izobilje i lakoću Venere daleko za sobom, ili da istrajava umesto da uživa, nju bira onaj gen i princip koji dolazi iz Saturna da njega razvija, da njega živi, produbi, vodi dalje. Pa nit se smejala puno, nit se nadala puno, više pesimista sa onim smeškom koji krivi kraj jedne usne. Ali uporna, istrajna, nedodirljiva na tvrd način, a ne sofisticiran Jupiterijanski kao što su princeze nasmejane, mašu sa balkona, šalju poljupce ali ne silaze. Već više podsmeh, nego smeh. Više pesimizam, nego optimizam. Više bez, nego sa.

E onda će ona taj aspekt više iščitati i naputovati se u romanima nego u životu, ili će postati lekar što od žena živi, upravno onih što imaju uređen i elegantan, pun dobrih stvari život. U ljubavi će ostati sa Saturnom – više hladna i daleka, i nedotaknuta nego što će uživati ljubavne trenutke, neće ih biti puno u svom tom čekanju (tako će reći astrologu jednog dana…) ni ne znajući da se Saturnom zalepila za samoću ili tek nekoga po navici i redu ako je iz tradicionalnije sredine. Pa opet kažete, samoća mora biti prekinuta, ali sa nekim ko se ne može pojaviti pre nego joj bude dobro, stabilno u životu, materijalno najpre, statusno – što može biti i tek u pedesetim. A pas će joj praviti društvo i biti veran drug još od dvadesetih. Iako na momente tužna zbog ‘svoje sudbine’, sačuvaće neokrnjen (nepotrošen) taj dobar aspekt Venere tako za svoju decu ako ih bude imala, pa tu treba reći – rodi dete, biće žensko, a ako nije onda je unuče ta mala koja će pokupiti kajmak dok ovi pre nje podignu potencijal gde treba. Možda baš zato prvo sin da bi oženio jednu iz otmene porodice jer su žene u njegovoj generacijama oslabile za snagu ravnu Veneri i Jupiteru. Jer se MORA sve razviti dalje ka vrhuncu, kao što se sve mora i potrošiti i ostati bez snage da bi se ponovo uzvisilo.

MORA da se ostvari slika, da se rodi kad tad jedno žensko dete koje će u svemu odgovarati slici Venere i Jupitera iz horoskopa majke, ili babe, ili prababe…. Slika, koja je već jednom bila. Gde je bila? Pa već je bila žena koja je živela takav ugled, status, više plemenita nego strasna, više otmena i daleka, uzvišena, nego pristupačna. Možda su nekada bili aristokratija pa je ostalo da se čeka na srećnija vremena, jer svi izuzetno dobri aspekti Venere čekaju dobra vremena ili retke prilike u kojima su mogući. Baš kao što je Mars potentniji i lakše se živi kad nisu srećna vremena. Majka će se zbog onog Saturna na Ascendentu zalepiti ipak za potencijal onog dede recimo lekara, koji je po selu lečio pedeset godina pre nego što će se prva bolnica uopšte osnovati, ili dede koji je dizao nasipe i bio skeledžija, pa je zato i njena kancelarija na Dunavu, na Đerdapu gde radi bilo kao ekonomista ili hidroinženjer. Trigon Venere sa Jupiterom će zapravo preskočiti, ali će ga preneti.

Bilo da se slike ponavljaju, bilo da se vrte u krug, one su date u vremenu koje dolazi ne da se dese, nego da se razviju, kao i svaki film. Razviju, odmotaju, dožive svoje potencijale koje će oni koji ih u maksimumu žive početi da troše! A prvi nakon njih, postaće nešto neumereniji u materiji ili čemu već suprotnom svom principu (što kreće sa padom), pa tako sve dok se sve ne potroši i mi od Marsa u Ovnu dodjemo do Marsa u Vagi na primer – što je potrošeni potencijal, minimum kinetike i maksimum ubrzanja, kao što sve planete u padu istroše sve ubrzano, rano. A i to da bi onda neko za sto godina ili već odmah sledeći ponovo dizao pa leteo kroz ideju, snagu i viziju do trošenja i pada.

I zato se dešava – šta?!

Dešava se da ljudi sa planetama u padu ili izgonu, pre ovih sa dobrim pozicijama imaju potrebu da nešto spašavaju, dižu, revitališu, osnažuju… I obrnuto, oni sa planetama u domicilu imaju na sebi ceo svet uvek da to i očuvaju. Jer, počeće da troše. O redu mnogo više razmišlja Sunce u Vodoliji nego u Lavu, o suzdržavanju Saturn u Raku nego u Jarcu, o tome šta reči mogu više misli sasvim sigurno Merkur u Strelcu nego u Blizancima. I zato su planete u padu – budući potencijal, ako mi naravno sve ovo na vreme shvatimo.

Sudbina je nama nametnuta, i ne možemo ni makac iz zadatih slika (ko zna kad i od koga!) Izbor je samo vezan za spoljne faktore što naš ego ne voli da prizna. Za to gde smo rodjeni, u kakvim socijalno ekonomskim vremenima i okruženju. Šta nas je zapalo će odrediti šta ćemo izabrati (prepoznati) da živimo, šta nas je povuklo najviše, čemu smo se vraćali, gde smo dizali ili u materiju spuštali. Pa je svako imao u stvari pretka koji je bio i jedno i drugo, i podele se brat i sestra – jednom Sunce u Lavu, drugom u Vodoliji.

Ili ono kad neko ode u inostranstvo jer se tamo bolje živi pa kaže – sam menjam svoju sudbinu. Ne bi da deda nije bio u Argentini još 1950. A pre njega pradeda u Marseju, a baba prokrijumčarila gen mladog vojnika Italijana, ratnog zarobljenika. Nema, ako nije bilo i obratno. Ali i tamo čovek postaje, zadato je već, samo ono što može biti. Pa svi sa Neptunom u Strelcu, a mnogo ih je, što su otišli, u samoću su ušli. Lutanja. Najviše medicinskih sestara naših po Nemačkoj u dobrim aspektima Neptuna sa Suncem ili Jupiterom (najčešće onim iz Ovna). Ali u kvadratu sa Jupiterom ili Marsom, Mesecom, Saturnom, svi naši što zbog krađa, falsifikata, čuče po zatvorima po svetu i milioni onih bez rešenih papira. Svi kojima je inostratsvo promenilo veru, svi na lekovima, besposleni, pa treća smena, barovi, sve čistačice sa četkama po muzejima ili univerzitetima, svi lažni brakovi, lažne adrese, lažni učitelji (sa Instagrama), sve dok ne shvate da cilj u daljini ne postoji mimo lutanja koje je zadato odavno da cilj postane i da čovek vremenom sve manje zna i čime će se baviti i da li će tamo večno ostati, ne zna niti mu je dato da zna. Jer sudbina davno određena tog Neptuna, od velikih seoba, od migracija, od lutanja morima predaka – razvija svoj princip vere i optimizma tek kada luta, pa se nada, pa se razočara, pa više eto ne zna ni sam, pa ostaje jer nema volje ni snage da menja, pa ga nešto opet preseli gde bio nije, pa opet optimizam, vera, nada…

Pa šta bi onda bila Sudbina?

Ono što se od svih principa koji u horoskopu žive, ne može ni stvoriti ni uništiti. Samo može promeniti oblik, iz jednog preći u drugi. I zove se Energija ili Pluton. Tako da Pluton po malo živi u svim planetama, kao što baš sve na ovom svetu po malo svaki dan umire, troši se. ‘Propada’ je pesnički duh čovečanstva, pravilnije je reći, menja se. Svaki život, svaki odnos, svako vreme. Sve. Pa kad osetite da vam se dešava promena, niste vi napustili neki aspekt svog horoskopa, samo ste malo u njega propali ili kroz njega do dublje suštine koja može biti ključaonica kroz koju nazirete večno svetlo, ljubav i mir. Druga tema koja određuje sudbinu je Ascendent upravo. Jer džaba sve ako se sa tim znakom na vrhu prve kuće onaj davno zadati princip ne razume. Šta da radi Asc Jarac sa lakoćom kad mu ne treba, isto koliko podznaku Lav ne treba individualnost. (nad kime da se vlada, kome da se sija, sebi?)

Zato umesto zaključka, evo još malo citata ljudi koji su kao i ja noćas, ili vi kad god, razmišljali o sudbini.

“Čovjek ne stvara svoju sudbinu: on je prihvata ili poriče.”
– Ursula K. Le Guin

“Ja sam suma svega što se događalo prije mene, svega što sam ja uradio i svega što je meni urađeno. Ja sam svatko čije biće u svijetu je bilo pod utjecajem mene. Ja sam sve što se desi nakon što nestanem, a ne bi se desilo da nisam došao.”
– Salman Rushdie

“Sve je predodređeno, početak kao i kraj, silama nad kojima nemamo kontrolu. Predodređeno je insektu, kao i zvijezdi. Ljudska bića, biljke ili kosmička prašina; svi mi plešemo uz misteriozne note, napisane u daljini od strane nevidljivog muzičara.”
– Albert Einstein

“Sudbina je osjećaj koji imaš kad znaš nešto o sebi što niko drugi ne zna. Slika koju imaš u svojoj glavi o sebi koja će se ostvariti. Najbolje da je zadržiš za sebe jer je nježan osjećaj.”
– Bob Dylan

Cloud Atlas, film (2012)
„Naši životi nisu samo naši. Povezani smo s drugima, iz prošlosti i sadašnjosti, i svakim zločinom i svakom dobrotom rađamo svoju budućnost.“