U tom selu ljudi žive, reklo bi se, dobro. Svi se znaju. Kuće uredne, misli kao putokazi služe samo da potvrde ono što su i sami hteli. Moja stvarnost je stvarnost svih i tačka! Tako bi se svako poneo a kako su slušali samo istomišljenike nisu ni znali koliko im se stvarnosti razlikuju.

Tu nema naglih zaljubljivanja ni glasnih pitanja. Nema ‘nisam se nadao’, jer nada remeti red. Razumno je bezbedno. Kapije sela se zatvaraju na vreme, razgovori završavaju gde treba, a strastima se stalo na put istog dana kad i vešticama i seoskim prorocima.
Seljani imaju sat. Kažu da su ga napravili iz straha da Sunce ne zakasni. Čvrsto veruju da i Sunce i klima i nebo – da sve od njih zavisi!

Ipak, postoji nešto o čemu retko govore.

Neko je morao biti dovoljno lud da poveruje da nepoznato može postati poznato,

da gubljenje jasnog puta vodi u otkrića

da zona bez ograda donosi probuđenost.

Iza poslednjih kuća počinje put koji nikada nisu asfaltirali. Bilo je priče da će jednom i on doći na red, al’ dok se oni dogovore već je trava izrasla, korov se rasprostro sve do prostora na kome gde god da pogledaš videćeš samo

ZVEZDE

I tu satovi prestaju da rade, a igla na kompasu počinje da se vrti bezumno. Mape se tu naravno završavaju (jer niko nije lud!).

Svet tu ostaje bez ograde. Bez putokaza i pravila šta je pametno. Tu zvezde ne mare za planove, a sudari su nezaobilazni način kretanja. Misao se tu pretvara u sliku, slika u osećanje, ili možda ide prvo osećanje, nisu znali da kažu. Nisu išli da provere. Samo su čuli. Tu nema “Pazi!” Nema ni “Zadrži!” „Sačekaj!“ Tu prosto – nema upozorenja.

Kažu da su jednom neki izašli iz sela na taj put. Poneli lampu, jer racio nikud ne ide bez svetla. Ali što su dublje koračali u nepoznato svetlo je slabilo, a nebo prepuno zvezda je postajalo veće. Tišina je postala glasna, jer nije bilo zidova da je drže. Ispunjavala je prazne duboke vrtoglave prostore.

Kada im se svetlo potpuno ugasilo videle su se komete kako jure. U daljini je nešto gorelo. Vatru nisu našli pogledom ali su je osetili pod kožom i u ušima koje su im gorele. Posle su prepričavali kako im je vrelina ključala pod kožom pa se štipali ostavljajući na koži crven trag ne bi li uzbuđenim seljanima tačno opisali taj trenutak. Trenutak,

BESKRAJNIH MOGUĆNOSTI

Čitav mozak im je pulsirao i oni tu nisu mogli više ništa. Poželeli su oni odmah da se vrate ali kako bi krenuli nazad nešto bi ih vuklo da ostanu. Pomislili su na selo gde ih čeka njihov sto u gostionici, poznata lica, ustaljena rutina, ali žene su počele da plešu bez muzike. Ritam je bio u njima. Vetar, kiša i oluja postali su pesma. Srce više nije bilo organ ljubavi nego ideja.

Nikome se nije išlo nazad.

Onaj život u selu odjednom je postao prevaziđen. Dosadan.

Muškarci se pogledom dogovoriše sve.

Uzeli su i sagradili prvu kuću baš tu — na ivici između sela i nerazumno ogromnog Prostora.

Izneđu racija i mogućnosti do juče nemogućeg. Racija i nepoznatog.

Lampe, ma koliko bile nemoćne spram zvezda, postale su signalizacija onima koji krenu u istraživanja da umeju da se vrate.

I znali su, da više ništa nije bilo isto.

I rekli su, „Nikad ništa više neće biti isto.“

***

Danas je Mars u Vodoliji u kvadratu sa Uranom.
A on je onaj što NIJE.

Pa na onoj granici neko će slučajno razbiti lampu, nestaće signalizacija na kratko. Biće to dovoljan broj sekundi da se pretrči granica koja nas je čuvala od istine.
Da se ide brže od mišljenja.
Da se deluje bez odluka.
Da se govori bez obzira.
Da se ode bez razloga.
Da se proba i ono što nam ne treba.
Da neko lutajući po mraku izađe iz sela.
I vidi svet, koji kao i život ili ljubav – nastaje izmedju dva treptaja.
Vreme potrebno za baš SVE.