U nedelji pred nama najviše pažnje dobija, bez da se trudi – Venera.

Strpljivo.

Čekala je da dođe pravi čas za to. Da se podigne magla. Da utihne sve.
Kao pred tačku zbog koje će publika morati dobro da izvije svoj vrat ka visini. Da je bez treptaja, u čudu prati dok na trapezu baš kao da nikoga nema – radi ono što najbolje zna. U miru sa odlukom da ostane nedostižna, daleka, ali nikad hladna. Kao zvezda na nebu, na vrhu jelke ili u Antićevoj pesmi.

I da baš onda kad niko ništa novo ne očekuje, pa ni od nje koju viđaju svakodnevno istu, koju najčešće pominju tek slučajno i koja je oduvek bila ‘Ma, ona sa drugog sprata’, ‘Znamo je iz kraja’, ‘Išla je sa mnom u osnovnu’, ‘Znam joj oca’, ‘Nije neke sreće’, ‘Sestra joj je lepša’, ‘Mislim da se nije udala…’
Za nju samu tu ama baš ništa neće biti novo. Na sve je navikla.
Ali hoće za druge.

Jer taj ples je izvodila u svojoj samoći milion puta, premotavala isti film u glavi, namerno sebe razboljevala brigom, tugom, samoćom, fantazijama u kojima dolazi do ivice i onda se sapliće, ruši i pada, ali je nečije ruke kao topli dar s neba hvataju, privijaju u čvrst zagrljaj kao da su je čitavu večnost čekale. Baš nju i nijednu drugu.
I zato je uvek maštala kako pada.
I to tako kao da pada kroz istorijske vrtove podjednako sijajući slavnima i zaboravljenima, pobeđenima i pobednicima, malima i velikima, kao da pada i probija snove u arhivima svemira, kao da pada ne da bi pala nego samo da bi padala što duže, do tih ruku, do tog osmeha čuvanog samo za nju, do toga da nekome konačno postane navika, da nekome i ona može da nedostaje, da je probudi glasom i šapne joj nežno „fališ mi“, da je negde satima i na kiši s nestrpljenjem čeka.

Ali u praznini koju je kod drugih uvek umela da obasja, ispuni, poput najsjanije zvezde, u ovoj njenoj nije bilo nikoga. Nije bilo tih ruku čiju bi svaku brazdu mogla da nacrta, i koje je kao u snu koji se uporno ponavlja osećala kako jagodicama prelaze preko njenih usana, miluju joj obraze, prislanjaju dlan na čelo kada gori u groznici, ljušte pomorandže, nameštaju joj šal kao da je dete. Navikla je da se sama dočeka na noge. Navikla je da sama sebi nedostaje i sebe samu drži u rukama, da ka sebi juri bez daha nakon što shvati da je od sebe otišla predaleko.
Koliko je samo puta izgovorila da se rodila u pogrešno vreme, da bi bila srećnija pre sto godina, pa makar i u ratovima i siromaštvu, nego u ovoj iluziji sveta gde je bilo ko dovoljan, gde je svako dobar na neko vreme, gde su ljudi prestali da veruju u zauvek.
Gde je i sama postala ljubavna prevara umesto najlepša pesma, lažni brak u kom je svako sam umesto večnog sjaja kada se pogledi sretnu, sponzorstvo projekta u koji se umorno kreće umesto posvećenosti koja će nagraditi ljubav i trud, brend koji će biti zaboravljen koliko na proleće, aromaterapija i masaža kao kompenzacija za dodir.

Ali ove nedelje nije ni osetila tačno kada je Saturn prestao da je vuče na dole i predao je Neptunu na samom kraju Riba da kao jedini pravi iluzionista učini nemoguće! Da pad pretvori ne u let, nego da je nauči veštini lebdenja bez konopca, bez krila.
Kao u glavnoj tački svoje predstave, poput zvezde visoko na nebu, poput glasa koji dolazi u misli dok je na semaforu crveno, poput pesme koje nam budi sećanja i ne da da se pretvorimo u kamen, mirisa koji ni najjača košava ne može da oduva, ritma koji srce pamti i kad ga usne više ne spominju – da joj otkrije da je njena uloga oduvek bila da sebe u prirodi prepozna.
Da vidi sebe u vodopadima i odsjaju srebrne mesečine u jezeru više nego u nečijem pogledu.
Da u sebi otkrije talase i morske struje, koje je tako očajno pokušavala da pronađe u drugome.
Da ona nikada nije težila stapanju sa čovekom već sa nečim sasvim drugim što u ljudima daleko od njih samih živi od njihovog postanka. Što nije ni njihova volja ni ambicija ni strast, već priroda od koje neprestano beže i da su zato bežeći od sebe svaki put morali da pobegnu i od nje.

Jer ljude priroda podseća na smrt, na prolaznost, na sve ono što je propadanju sklono, što boli, što će vreme samo umoriti, okrnjiti, od čega će ih razrešiti i da baš niko sem nje, ni ne sanja da je uopšte moguće voleti tako nešto! Da je moguće voleti ono od čega se ima najveći strah. Što je nekada bilo vitalno, potentno i mlado, ali više nije. Pa ga čovek krije i sam sebe izbegava, a gde neće nju koju oseća ne samo pod kožom, nego u kostima. Da baš onako kako Venera u Škorpiji ima moć da diriguje željom, Venera u Jarcu diriguje čitavim orkestrom strukture ličnosti pa umesto prijatnosti osetimo težinu, umesto lakoće – obavezu, umesto topline i one veneraste neizvesnosti koja podiže uzbuđenje – sigurnost koju nismo možda ni hteli!? To nije nežnost koja mazi. To je nežnost koja gradi zidove, postavlja temelje, bira kamen po kamen i tek kad je hram ljubavi završen, dozvoljava da se u njemu popale svetla. Zato umesto topline koja se širi telom, ona se prepoznaje kao grč, umesto intenzivne zaljubljenosti koja dođe i prođe kao dug, tih plamen koji tinja godinama uprkos vetrovima koji u taj hram njen pokušavaju da uđu.

Al’ zato Uran, radostan poput najponosnijeg prijatelja u nedelji pred nama je prigrljava da zajedno komponuju odu vetru, simfoniju talasa i stena, svađu plime i oseke, odsjaja koji se lomi i rađa u svakom talasu i eroziji vekovima. I da, zato njena platna, pisma, ples i dela uvek su nekako… poznata.. i zato je ona odnekud poznata. Sa svojim tajnama svemira i sveta. Daleka a zapravo, zauvek u svakome od nas čeka da je sretne onda kada nas laži umore, kada nas radost i želje napuste, lepota izbledi, kada sve što ne traje – ode.
Kao jedina koja je od početka bila istinita, jedina stvarna, a u zrelom dobu čoveka – jedina dovoljna i koja to ne bi nikada postala bez njenog vajara – Vremena.
Dovoljna za vetrove da joj ne mogu ništa.
Dovoljna za noći kao i godine da joj samo pojačaju sjaj.
Dovoljna za dane bez igde ikoga da i najvećim samoćama izmami osmeh.
Da poput prirode ne popravlja, već tiho oblikuje i otkriva naš svet, a ljubav i lepotu pronalazi i tamo gde nismo hteli (a ni smeli) da je vidimo.

No baš zato što je DOVOLJNA, ipak to sama mora da otkrije. To će biti tajna koju je Vreme od nje sakrilo, dok bude lutala hodnicima nedovoljnosti, neadekvatnosti, dok se bude lepila u smolu nesavršenosti, bol svake čežnje i patnju za stapanjem sa onim što je od početka zauvek u njoj.