Vertikala

in Svakodnevno on by Sanja Perić

Možda smo sa 15 godina voleli da se pitamo postoji li paralelni svet i da li ima nekog života posle ovog. I to samo istraživački. U tim godinama smrt nas je krepila kao rif Kirk Hammeta u Creeping Death i Bartonov intro za For whom the bell tolls. Smrt je bila odskočna daska za hormone. Katapult u nihil koji se prelivao u slobodu. Još daleko od onih godina kada će nam neko stvarno umreti a mi u toj sekundi ostariti ma gde da se Saturn zatekao i još daleko od onih ljubavi zbog kojih ćemo poželeti da verujemo u reinkarnacije…

Detaljnije

Quo Vadis?

in Planet Caravan on by Sanja Perić

Let je kasnio. A kašnjenje se iz perspektive onih koji putuju zove – čekanje. Sve važne stvari u životu zaista dođu, samo ako čekaš. A ako ne čekaš jer ti se žuri, pa odmah nešto preduzimaš da ‘ne gubiš vreme’ onda juriš. Juriš… i ne stižeš. I ja sam jurila dugo. Činilo mi se da ako stanem – sve staje. Išla sam kroz život brzim koracima, lagano preskakala prepreke kao prepone, ranjavala zglobove i stopala (slaba tačka Strelca kao kod konja), pravila prestupe kao na atletskoj stazi, kretala pre vremena, izletala iz ritma, vraćala se, samu sebe stizala i ostavljala….

Detaljnije

Amarcord (ili, Jupiter u Raku kaže, Dopusti!)

in Planet Caravan on by Sanja Perić

Postoje u svakome od nas trezori u koje odlažemo sreću. Ti štekovi su toliko dobro zatureni da se čini, kao da smo ih od sebe samih sakrili. Onaj bezbrižan dan na izletu dok je trava bila mnogo zelenija nego danas, pa onaj veličanstveni vikend u kome nije bilo roditeljske svadje a mi u čudu gledali oca i majku kako se u glas smeju možda prvi i poslednji put tako, pa ono mnogo godina kasnije kad smo izbegavajući pogled spojili dlanove sa onom zbog koje je srce tuklo pumpajući krv i terajući nas da bežimo dok još nije kasno. I kada…

Detaljnije