Saturn u Ribama je ‘milosti pun’ zatvorio Blue Cafe.
Rea je ugasio poslednju cigaretu, ustao bez žurbe i rekao onako za sebe, „Dosta je bilo.“
Nije bilo drame. Nije bilo suza pred publikom. Jedino, što je bilo nekako ‘usred’.

Kada je Henry Yates, novinar koji piše za časopise poput NME, Metal Hammer, Louder, stigao do kuće u kojoj je živeo Chris Rea, piše da je bilo potrebno par sekundi podsetiti se pred kim stoji – pred ikonom koja je prodala milione, a ne pred običnim baštovanom izgubljenim u svom svetu. Jer Rea nije mario što je u maskirnim pantalonama, isflekanom Adidas prsluku, neobrijan za dugo traženi intervju. Pronađen u svom skloništu, ‘man cave-u’ , okružen voljenim gitarama, kao da je čekao da ovaj stigne, pa da pripali. „Postoji određena disciplina u tome da budeš rok zvezda“, rekao mu je onim toplim hrapavim glasom koji me je jednog davnog leta osamdesetih uporno tešio: „…save your tears, got years and years…“. Zamišljam ga kako povlači dim sasvim lagano, taman da Yates potvrdno klimne glavom, da bi zakucao:

„E pa, ja je nemam. Da sam rok zvezda, ne bih pustio fotografa ovde, ovako obučen. Bio bih kod frizera. Pokušaj da nateraš Stinga da uradi nešto bez 15 savetnika. Ti momci su kao ruski prinčevi…“

Direktan. Hrabar. Svoj. Težak. Mrzovoljan za lažno, isforsirano. Nikad zadovoljan. Pravi MARS. Toliko da su na snimanju jednog albuma svi u studiju imali majice sa njegovim nasmejanim likom sa natpisom: ‘This is what he looks like when he’s happy.’ Muzičar sa dušom vozača formule. Sin prodavca sladoleda koji je zbog gospel bluza i gitare izbačen iz škole.

Muž. Otac. Brat.

Chris Rea. Pravi muškarac. Taj nežni spoj snage i ranjivosti (Sunce u Ribama)– direktan, a ipak povučen u sebe, pun duboke nostalgije za plažama („On the Beach“), nezaboravnim ljubavima („Auberge“), detinjstvom i prvim uzdasima („Stainsby Girls“). Za svim skloništima i tajnim mestima koja ništa manje ne liče na ona naša na kojima smo nekada bili srećni i za kojima posežemo kada nam postaje teško u svetu u kome živimo, kao u „Tell Me There’s A Heaven“. Pričao je jednom kako je ta pesma nastala. Nakon vesti iz sveta gde su išli snimci da su nekog čoveka spalili, njegova ćerka bila je vidno uznemirena i deda u pokušaju da je umiri, rekao je „Ništa ne brini, on je u raju i sad je srećan.“ Kasnije iste večeri, Rea joj je tiho rekao:

„Deda je tebi rekao da postoji raj… a ja bih voleo da neko meni kaže da postoji.“

Strast pažljivo utkana u najmekše stihove, praćena rifovima koji miluju stare ožiljke na duši – a da se ni ne trgneš što se neko usudio da dotakne nešto tako lično, duboko sakriveno. Da te rasplače, razgali, slomi, a na kraju ostavi jačom – nikad slabijom. To nije samo talenat. To je uloga pravog muškarca – onog arhetipskog principa u ženskoj psihi koji ne osvaja silom, ne potiskuje niti ruši žensku snagu, već je tiho dopunjuje, kompletira, kako bi se žena osetila celom. Poptunom. On nije bio od onih kome su žene fatalna priviđenja sa svrhom da muškarcu probude jaku želju, opsesiju. Njegove žene nisu idealizovane boginje ni đavolice, već devojke iz kraja, majke, sestre, ćerke, životne saputnice. One dišu, rade, vode decu u školu dok brinu za svet oko sebe. One su zajedno sa mužem zaglavljene u saobraćaju, nostalgične, željne toplog muškog zagrljaja i sasvim, sasvim STVARNE. One nisu projekcija ni san. One vole u tišini, pate krišom od drugih, čekaju da im neko napiše pesmu, grle one zbog kojih brinu. Mogu biti čudne, zamišljene, uplakane, nasmejane – ali upravo zato što ih je Chris Rea video takve kakve jesu, svaka žena koja ga sluša oseti se viđenom ne kao fantazija, već kao ljudsko biće u svoj svojoj snazi i ranjivosti.

I to je razlog zašto je danas jedna žena koja se u autu sa mužem vraćala sa posla, isto kao što se i Rea našao jednom u saobraćajnoj gužvi sa svojom ženom pa u tom kolapsu napisao „Driving Home for Christmas“, pročitala vest o smrti Chris Rea-e i samo prošaputala „O, ne…“ Zato je danas devojka koja radi dosadan posao u predgrađu i sanja svetlu budućnost zastala kad su nakon vesti na tv-u pustili  „Bows and Bangles“ a ona u njoj prepoznala sebe. I svaka Josephina koja se zove isto kao ćerka Chris Rea-e, danas je pustila svoju pesmu i možda neku suzu. I zato sam ja skoro ispustila telefon iz ruku.
Jer uz njega, taj deo arhetipa nismo nikada srele ni kao rušitelja, ni zavodnika, ni kao osvajača. Već isključivo kao saputnika koji nam pomaže da probudimo sebe same, dok nas nenametljivo vodi da razbijemo svaki grč, otkravimo zaleđeni strah, prepustimo se plimi.

A zašto su onda i muškarci zastali na tren?
Upravo zato.
Da ih dozove gitarom u svoj neuredni ‘man cave’, pun dečačkih snova o formuli. Od maketa limenih automobila, rukavica sa auto trke, ispod zlatni CD, preko puta testere, trzalice, diskovi, do pola potrošene bočice losiona posle brijanja.

Da ih osnaži – kao stariji brat ili najbolji drug – da se napokon puste.
Da osete. Pokažu.
Da ne beže više od sebe.

I samo pazi, da ne oboriš taj Fender korišćen na albumu „The Road to Hell“.

Jer im je lakše da priznaju sve Chris Rei nego bilo kojoj ženi.
Jer u njegovom glasu čuju odjek sopstvenih istina, bez straha od osude.
Jer njegove pesme mirišu na benzin, kišu i dim cigarete.
Jer sa njim mogu da plaču u kolima u tri ujutru, a da niko ne vidi.
Jer je on – i njihovo, kao i naše, sigurno mesto.

E zato je tužno da ga više nema. Nije se nametao. Za sebe je govorio da ‘je večito u zaostatku’, prvu gitaru kupio tek sa 22 godine, („kada vidim Kleptona, pomislim – šta ja uopšte pokušavam…“). Zbog Kleptona je odbio MTV Unplugged, jer ako se on muči sa sporom verzijom Lejle, ko zna kako bih ja zvučao… Kasnije se kajao, makar kad vidi neki jako skup automobil što nije prihvatio.

I sigurno jedini među muzičarima koji je vozio na trkama u Monci.

Hvala ti za svaki put.

*

You must live, what you really love
You must be, only what you’re dreaming of
Like a bird rising in the sky
You are only, only to fly, only to fly

When you hear the sound you love
Do you turn and walk away
Is it something you are frightened of
Are you scared what it may say

You must not run, you cannot hide
It’s only what you really feel
It calls to you from deep inside
You’ve got to know this dream is real
Only to fly, only to fly, only to fly

*