(kvadrat Venere u Strelcu sa Saturnom u Ribama je u nedelji od 15-21. decembra)

Uskoro će kraj godine, ali pre nego što vatrometi krenu, Saturn na kraju Riba podiže pogled u nebo. Kentaur je bio gde i pre, i on odahnu. Isti prizor je gledao i pre tri veka. Pomisli kako će mu zvezde uvek biti draže od ‘planeta’ koje su Grci s pravom tako nazvali – ‘lutalice’. „Eh da je dan bez njih samo, pa da u božanskom miru postojim sa ovim nebom i planinama dole, i onim vrapcem na prozoru…“. Jedna od ‘lutalica’ kojoj taj naziv možda najbolje i pristaje, upravo je trljala oči u borbi sa sunčevim zracima. Zevnu kratko i pogleda u telefon. Vreme je, treba kupiti poklone.

Venera u Strelcu se radovala praznicima. Darivanje je za nju bila prava ceremonija radosti, gotovo obred. Vođena unutrašnjim kompasom, umela je da zaluta u zabačeni ćošak nekog grada i tu pronađe radnju u kojoj kao da je vreme stalo. Ili bi poklone svojeručno pravila danima. Svaki je morao da oživi! U svaku stvar da udahne dušu pre nego je preda dalje. Ona je to volela da objasni panteističkim citatima, a da je mogla sama da bira sebi ime, zvala bi se Anima – ona koja udahnjuje, koja rasplamtava i daruje život koliko ljudima toliko i stvarima, trenucima. Od kad zna za sebe bilo joj je važno da širi radost, da svojom toplinom, kad joj je već data, otapa ledene poglede, kamen u grudima pretvara u žar, a strah rasteruje zauvek spontanim zagrljajima bez najave. Ona jednostavno – to sme. Smehom prilazi iz daleka i tu sva kontrola popušta. Okovi se lome, lanci olabave, pertle se odvezuju. Sve ciči od vesele slobode.

Tog jutra, notifikacije su stizale neprekidno. Njene razmene sa drugima uvek su zvučale kao da ste je upravo sreli tu na ćošku. Spalila bi daljinu svojim otvorenim, neposrednim mislima. A tu su bili svi. I majka i sestra i drugarice koje su se otisnule u svet pa evo ih iz Minhena, Njujorka, Vijetnama sa slikama na kojima se ne komentarišu krajolik, vreme i kakva je hrana već “Opaaaa, vino na biznis mitingu! Kahm..ko je gospodin levo?! Uživaaaj! ✨🎉💘NO ALTERNATIVE!” Njeni četovi su uvek vatromet srca, vatre, uzvičnika, glasovne poruke od tri minuta u kojima se dere iz sveg glasa „nedostajeeeeš” petanest sekundi ili peva pesmu koju je upravo izmislila u aranžmanu ‘Išli smo u Afriku da sadimo papriku’.
Svi su mislili da su joj najbliži na svetu. I bili su. Na svoj način. Jer ona je bila tu za svakoga: u tri ujutru, u podne, u ponoć, kao da ništa na svetu ne može biti preče. Ali kada je trebalo da se vide, svi su se pitali zbog čega se još uvek ne mogu dogovoriti sa njom oko te kafe. Prijatelji su je prihvatali i znali da do zadnjeg trenutka ništa nije sugurno.

Bivši partneri sa kojima je nekada imala “ono”, što najmanje liči na ozbiljnu vezu a najviše na slučajne razmene strasti i radosti, bili su tu kad je trebalo da je sele, da joj daju telefon šanera, srede laptop, ili bi im se javila sa nekim linkom, “’’Si video ovo?” Zbunjeni ali naviknuti na njene spontane prskalice kojima se javi, zasvetli pa nestane, ostavljali su vrata odškrinuta za slučaj da joj opet nešto sine. A ona je mislila da je to dokaz da su prijatelji. Zato se i vraćala sa dozvolom da nestane pa se javi. Da može da kaže „ljubim teeee” neobavezno i da to niko ne protumači pogrešno. Ali kada joj je jedan od njih koga je srela u nekom klubu bacio pred noge: “Ti si mi promenila život” nije više čula ni glasnu muziku ni ljude od tog ‘život’, samo svoje srce kako preti da eksplodira pa je iskrenula glavu u stranu, podigla obrvu i rekla: “Brate, pijan si!”

Tip koga je ‘frendzonovala’ brže nego što kažeš ‘keks’, pisao joj je svake godine za rođendan, u 00:01. Dok je njenim drugaricama to mirisalo na nešto više od prijateljstva, ona bi ih ubedjivala da je čovek samo pristojan i fin.
Bratancu je rekla da će biti tu šta god da mu treba. Kada je došao taj dan, za 15 minuta se pojavila sa rešenjem, a kad je počeo da se javlja češće neobavezno, napisala mu je “Tu sam kad gori! A kad ne gori idi živi, diši! Voli te tvoja tetka vatrogasac 😂🔥”
Devojka sa posla za koju se zauzela u nekoj nezgodnoj situaciji, kad se sve smirilo, prišla je i rekla joj, sva dirnuta: „Ti si moja najbolja prijateljica, ikada.” i ona je počela da je izbegava.

Ali na poruke, pozive i mailove, uvek je odgovarala. Bez čekanja. Ili odmah ili nikad. Kad nije znala šta da kaže stavljala bi srca i smajlije.

Saturnu nije trebalo dugo da smisli idealnu zamku za nju. Vremena nije bilo puno, uskoro će napustiti Ribe, no pre toga – morao je da je konačno suoči sa istinom.

Zato je tog jutra i on poslao poruku.

Ali njegova poruka bila je bez smajlija. Bez srca i vatre. Bez bilo kakvih emotikona. I nije odgovarao odmah. Ništa nije tražio ni pitao. Nije slao muziku, mimove, šale zbog kojih bi se zajedno smejali. Sve je uvek završavalo isto: šta god pisala, predlagala, nudila pomoć, smeh, poklone, razumevanje – Saturn bi ostao netaknut. Ni srećan. Ni ljut. Ni iznenađen. Samo netaknut, i to je bolelo najviše.

Bila je izgubljena.

Ona, koja je čitav život bila odgovor svačijoj tišini, koja je trčala da popuni tuđe praznine odjednom se našla sama u beskonačnoj praznini Riba gde joj se činilo da lebdi kao i njene poruke koje su visile nepročitane poput ukrasa na jelci 23. januara kad izgube čar i ne donose nikome više radost. Svi pokušaji da Saturna raskravi, obraduje, da mu ulepša dan, bili su kao pokušaj da upali šibicu pod vodom. Ćutao je duže nego što je ona znala da je moguće ćutati. Dugačke poruke na kraju bi obrisala i zamenila sa kratkim „Uf, težak dan”. Nešto u grudima ju je snažno pritiskalo i bolelo, pomišljala je na beg, ali nije znala kako se beži u situaciji gde te niko ni ne juri? Jer ona odlazi kada plaču, prete, mole, kad previše obećavaju. Kada je trebaju više nego što ona može da im da. Kada je vole više nego što ona može da primi. Kada očekuju. Kada su preblizu. Tad zna da potrči. Uhvati noćni, zove taksi, ide peške, samo da su ključevi uvek kod nje.

Saturn vide da će je ispustiti jer je već krenula da se izvlači kroz prozorčič na krovu psiho-filozofskih kontemplacija, pa brže bolje uredi da joj stigne još jedna poruka, ovog puta od majke. Ali, bila je prazna, jedna od onih slučajno poslatih. Ona se prvo nasmeši, al tren kasnije ta prazna poruka joj je ličila na apel za pomoć, kakav ljudi šalju kad su u nevolji ne bi li ih primalac nazvao. ‘Da li je majka ok?’ Prepade se u trenutku. I tada oseti snažan grč i probadanje u području srca jer ta prazna poruka bila je referat koji je nosio istinu i pravu

t   i   š   i   n   u

koju nije mogla da ignoriše. Saturn joj je dao da vidi ono što nije vidljivo u Ribama. Da vidi i čuje jasnije od svega:

‘Pogledaj, evo ti majčine tišine u kojoj tvoja radost nije imala moć, gde nisi bila dovoljna, gde si samo bila previše, evo gde su se tvoje reči i osmesi gušili da ne zatalasaju bol, ne izazovu agresiju, bes, dramu, da slučajno ne kažeš nešto zbog čega će otac napisati još jedno oproštajno pismo, a majka te pogledati kao osuđenik koji upravo služi tvoju kaznu dok ti radiš šta hoćeš! Evo gde si prvi put čula da bi sve bilo drugačije da te nema! Pa si se zato povlačila, postala profesionalac u nestajanju. Evo ti praznine koju nisi uspela nikada da popuniš, života koji nisi uspela da promeniš, i KRIVICE sa kojom si otišla one noći kada si pobegla zauvek. Evo ti krivice zbog koje nisi ulazila preduboko u odnose jer to znači biti potreban, a ti znaš da nećeš biti tu kad voda nadođe i poplavi. Da to znači da ćeš morati da odeš i ostaviš nekoga samog u tišini ponovo. I opet ćeš biti kriva. Zato si uvek bila sa jednom nogom na vratima. Ni tamo, ni tu. Dovoljno blizu da se čuje tvoj glas, dovoljno daleko da možeš da nestaneš pre nego što neko primeti da si otišla. Evo ti majčino „Samo tebe imam!“ i suza na vratima, i jecaja teških, i tvojih leđa kada je ostavljaš, zbog čega bežiš od onih kojima bi bila – SVE, evo ti njena hladnoća koju si naučila od svega prvo da osetiš u kontaktu sa drugim ljudima, koju jedan pogrešan zarez može da prenese do tvojih kostiju, evo zašto nisi nikada svoje srce dala nikome, i baš zato ono će zauvek biti mlado, srce jedne devojke od 19 godina koja se zarekla davno da nikoga ne sme da voli, da niko ne sme da joj bude sve i da nju niko ne sme da voli toliko da mu bude samo ona dovoljna.

To je od početak samo tvoja tišina.

Ti si ćutala najglasnije od svih njih.

Ti si preuzela tišinu i ostala potpuno sama sa krivicom koja nikad nije bila tvoja.

Da bežeći od nje – zauvek bežiš od sebe.“

Kao da je sva snaga u sekundi napustila njeno telo, samo se srušila na pod i pokušala da dođe do daha. Napad panike je postao urlik tuge, besa i bola koji je učinio ono što je bilo potrebno – pustio je vrelinu da joj se vrati u telo iz srca vatrenim šibama sve do glave i malog prsta na nozi. Pritisak u grudima je nestao iako su je oči pekle još neko vreme. Više nije morala da beži, da nosi teret koji nikada nije pripadao njoj. Mogla je i dalje da juri slobodno, da dolazi i odlazi kad želi, ali ne da bi se iskupila i druge spašavala.

Saturn je bio svetionik. Ali ne onaj što baca daleka svetla da brodovi nađu put. Već svetionik u kome je tinjao plamen sveća, sasvim dovoljan da joj kaže „Vidi. Možeš da goriš kao i ja, i onda kad ceo svet tone. Ali moraš prvo da obasjaš sebe.“ Gledao je u lance krivice koji su ostali za njom, a koje je nosila ceo život! Samo zato što je odlučila jedne jezive noći da bude srećna, da prati radost a ne tugu! I bila je! Ali sa teretom da je zbog toga svima dužna. Da ako ona ima osmeh – mora ga imati svako. Da ako ona ima nešto, to isto mora imati i drugi. Bi mu negde drago što je uspela da slomi sebe, jer toliko slobode je davala svima, a sebe duboko ucenjivala, zaista mu se učini da je mogla da nastavi život kao da je u kazneno popravnom domu.

Saturnov posao u Ribama nije bio da Marsa ili Veneru promeni. Niti da im održi lekciju, da ih nauči pameti. Naročito ne da ih kazni, što ga čeka kada uđe u Ovna. Samo da ih oslobodi tereta koji nikada nije bio njihov da ga nose, kako bi slobodno bili ono što JESU – a što je NAJTEŽA STVAR NA SVETU. Bez dileme, bez sumnje, bez straha, bez želje da sam neko drugi, nešto drugo, negde drugde.

Sada je mogao mirno da ode dalje.