Na moru sam. Isto mesto ko zna koji put. Ista lica sa kojima se pozdravljam i onda nazdravim uveče na mulu. Pijemo ko šta iznese. Ledeno vino ili Zaječarsko. Rasterećuje kad ne postoje ne-znam-kakva očekivanja. Deca se jure i trče s kraja na kraj sela, svi znaju ko je čiji. I to rasterećuje, pa opet, kao da opozicija Marsa i Saturna je mene čekala da primetim kako se sve raspada. Jer sam astrolog, a mi astrolozi primećujemo ono što zovemo ‘slike’. Stolovi koji se raspadaju, kuće zapuštene tamo gde je ranije bilo bar dva tri parkirana automobila, internet koji otvara stranicu kao vrata od Hilandara. Tradicionalna fešta koja je kao porodična slava sela ove godine neće biti održana što sve dane čini nekako jednoličnim. Za ‘Ribarsko’ se posebno išlo u ribolov, pravile sitne drangulije od školjki i kamenja sa ciljem da izvuku iz gostiju onu otpisanu emociju koja ih lako podseti na njih same i sve ono u šta su verovali a što se na kraju svelo na taj kamičak sa natpisom mesta i godine. Bilo jednom… A divlje brdo, mesto davno napuštenog vojnog odmarališta preko puta gde se odlazilo na tradicionalno roštiljanje, gde bi mladi nalazili mira da gledaju u zvezde, tamo gde su ogromni paukovi glavno obezbedjenje, tu će uskoro krenuti gradnja velikog hotelskog kompleksa koji ništa ne zna o onome što se desilo pre – niti će ih zanimati šta će sve sa prvim bagerima da potkopaju, izrovare, zacementiraju.

Jer takav je Mars u opoziciji sa Saturnom.

Mars razmišlja o novom i mladom, prosperitetu koji se u liberalnom kapitalizmu zove profit. U socijalizmu isti ovaj aspekt gradio je kasarne, vojna odmarališta, spomenike herojima, muzeje, puteve i pruge… U socijalizmu je to bio tužan Mars koji je mržnju duboko ukorenjenu u bazi ovog aspekta pretvarao u spomenike otpora i nezaborava. Tada je to bio Mars koji je osećao da nešto nekome ‘duguje’. Da mu snaga nije samonikla.
U kapitalizmu to je postalo bežanje od tradicije, sećanja, prošlosti, predaka, pripadanja i… snage. Bežanje od emocija. Normalno je da u slici trigona Marsa i Saturna čovek živi i doživi starost, čak duboku, sa osmehom ili ponosom. Starost s nadom tu gleda u mladost. Staro i novo da se vide, poštuju i vole. Ali u vremenima koja čupaju korene i taj aspekt se lagano seli u kolektivnu bazu sećanja zajedno s ostalima koji u životu više nemaju jaka uporišta osim individualno. Nema više ‘tuđe nećemo svoje ne damo’, nego daj da što pre damo da zaboravimo. Kao da nikome baš ništa ne dugujemo, i sve to zajedno jako me rastužuje. Ceo dan. Ali baš sada, Boris iznosi još jednu flašu ladnog rozea.

Bol. Jer lomi se svašta nešto narednih dana. I dok mogu da prebrojavam koliko ih hramlje jer imaju povređenu nogu i kao astrolog savetujem poput lekara mirovanje, minimum akcije, da se ništa ne radi na silu, za bol nema leka sem pustiš da provali, kao ovaj tajfun što nam juri u susret iz Hrvatske. Već rasklanjaju inventar iz dvorišta, mene ostavljaju za kraj. Kad provali, znaš da se desilo. A to je za nas kao ljude, najvažniji dobitak ovog tranzita, iako mu je sva snaga u gubitku.

Zato iako je očekivano da se prati ritam koji ovo Novo Vreme nameće i da ljudi idu na silu u dobro raspoloženje, kao da bi i sami rukama pomogli bagerima kad krenu da kopaju ne bi li se sve što pre završilo, i ne bi li što pre svemu ovome videli kraj, toj beskrajnoj tranziciji koja traje decenijama, vekovima, kojoj kraja u stvari nema, ono što se nalazi na kraju je sa ovom opozicijom uvek – bes, bol, nemir, strah, inat koji ne vodi nikuda… sem u tužne pesme.

Ko ima entuzijazma sada se teši mišlju da je svaki kraj novi početak (to bi ipak bio trigon ove dve planete, a ne njihov loš aspekt), da su i pre nas ovde bili neki a pre njih neki, i da život kao voda uvek nadje način i put da ide dalje, moram da napišem da je ovo zapravo tranzit koji ne priča o tome već o Zaboravu. Preselimo ga u kosti i u kolena, nekad kuk ili donji deo kičme. Posle ga menjamo, stavljamo diskuse, nove čašice jer noge nose Marsa, princip snage nasleđen ipak u potpunosti. U daljini seva. Deca još trče. Možda je u njihovim nogama ono što naše nisu imale. Da nas vode tamo gde je bilo jedino ispravno. Dobro. Sigurno. Prirodno. Ma gde je bilo Jedino.

Zato ne treba od sebe sada očekivati ništa sem da budemo tihi i ništa na silu. Obe planete su u znaku svog pada. Lako se pada. Lako se ruši. Lako se srlja, sklizne, degradira. Lako se zaboravi, teško se samo odboluje.

Saturn u Ovnu sebično čuva ono što je gradio, ono za šta je krv prolio, ili makar znoj. Očekuje večnost koju ne dobija. Kraj Saturna u Ovnu je kao kraj poslednjeg solunskog ratnika koji nije siguran da mu je drago što je toliko dugo poživeo da sve što će uslediti svojim sitnim, bistrim i dalje očima, gleda. U životu to je kao kad nismo sigurni ni šta radimo, ni gde to vodi, niti nam je jasna vizija jer se sa onim oko sebe ne prepoznajemo.

‘I nitko nema snage da odagna propadanje,
i nitko i ne pokušava da bude više od hladne želatine…
krivo srastanje’…

Mars iz Vage se svemu smeje. Mora da se smeje jer poslednje što njemu treba dok je u opoziciji sa Saturnom je sećanje. Sećanje je uvek tamo gde je istorija, svaka arhiva, dokument, tamo gde je Saturn. Zato će sada mnogi brisati mailove, poruke, kontakte. Zato će sada mnogi bacati slike, uspomene, sećanja u formi nekog simbola, figurice, samo da ne moraju ponovo da prolaze kroz to isto mučno pitanje – šta s tim!?

Mi smo se ovde prebacili sa jedne strane dvorišta na drugu kod zidića, dok kreće nevreme. Gledamo nevremena razna, ovo od neba nam je čak najlakše. Skoro pa da prija dok diže talase, ljulja čamce, trebalo bi da zaplaši, al’ u stvari… ne može nam ništa ako smo Nevremeni i mi.

Oblak je pokrio dvorac na vrhu planine
Što svetli ka nebu, a svetli ko juče
Dok kapljice cure niz grane i padaju dole
A zemlja je sita, ne guta ih više
Tvoj osmeh je čaroban, smej se, klekni u baru
Pokloni se munjama, one su besne
Lude drvoseče seku od vrha i stabla se lome
I padaju velike jele i smola im krv je
A kiše su suze i proći će vode kroz Savu i Drinu
A ljudi će ostati kakvi su bili
Jer neće i neće da znaju

 

– BlockOut