Mlad Mesec u Strelcu sutra, dešava se tačno na Centru Galaksije. Mesto na kome prestaje važenje svih zakona. Istine se savijaju kao kašike u ‘Matrixu’, a crna rupa guta sve bez pardona. Možda podrigne na neostvarene snove Meseca i bude joj malo muka od te Mesečeve naivnosti u Strelcu da ‘sve će biti dobro na kraju’. Iz ugla crne rupe to je ravno zločinu biti toliko neobavešten, prespavati prazninu, ili je zatrpavati hranom po svaku cenu, gutati torte, krasti deci gummy-bears, zalivati se alkoholom, ubediti sebe da nisi sam samo da bi nam se tu negde oko podne digla glava sa jastuka. Punimo eksterne diskove od 5TB slikama, snimcima i ne vredi, opet nam fali mesta, popunjavamo da nikad ne popunimo! Trebamo da nam nikad nije dovoljno, ni ljubavi ni života ni doživljaja ni sna ni želja… Može bolje, može još, ima mesta, daj daj daj…

Pitajte me kako znam.
Moja Venera, vladar Ascendenta, natalno stoji tu – u minut, na 26.50 Strelca.
To nije položaj – to je prokletstvo i blagoslov u isto vreme.

Gravitacioni kolaps sve uvlači, odnosi, sve nestaje uvek. Kao da se nije dogodilo, kao ništa i nikad. U mom životu to su usta kontejnera u koji bacam sve što volim. Uspomene koje čuvam i koji mi bude nežnost, ljubav, toplinu u duši – ništa se ne meri kao ekstaza kada ih vakuum nepovratno usisa. Moje omiljeno dugme nije ‘Delete’ nego ‘Delete Forever’. Jer tek tada nastupa transformacija, i novo rađanje. Večni proces: iz ništa ide sve pa sve ide u ništa…
Transformacije mi dolaze slučajno, bez najave, bez rada na sebi, samo kao buđenje u nekom paralelnom univerzumu Interstelara. Možda potražim pogledom Nolana da nisam završila u filmu, jer ništa nije kao ovo ovde stvarno.
Meni je stvarno ono što je neobjašnjivo, a ovo ovde stvarno mi je završeno pre nego što je počelo. Život ceo.

Al čekaj, ne! Ne preterujem! Iako je to nešto što najviše ponavljam baš zbog ove pozicije Venere – i pored toga što sebe krijem šta sve umem, umanjujem koliko me ima, ne pričam sve nikada, jer misliće da je nemoguće. Ovo sad stvarno ne preterujem, jer pazi, svetlost koja nam stiže sa tih tačaka na nebu koje zovemo zvezdama, nije zvezda, ni svetlost. Zvezda je ta umrla odavno. To je samo eho supernove koja je eksplodirala možda još dok su dinosaurusi hodali zemljom! E to je ono što planete na Centru Galaksije vide i znaju. Sve se završilo, i mi nismo ovde kao inkarnacija nego kao eho. Mi smo eho… Mislimo da smo živi a nismo. Al nismo još umrli na onaj način koga se plašimo. To je drugačije umiranje. Komercijalno. Kao i sve ovde, uostalom.

A dobro dodje da ignorišemo prazninu od koje smo i u kojoj smo. Zato moramo da lažemo. Sebe, druge.
Lažemo da postojimo, to je u stvari poenta.
Zato smo potrebni jedni drugima da imamo iluziju da postojimo.
Iluziju nam Saturn i Neptun sad skidaju, cepaju se maske, probijaju senke, prava lica, ali samo da bismo napravili nove. U Ovnu – od titanijuma, za svaki slučaj. Ko sme bez maske da živi? Ili uloge?
Ko traži život bez iluzije – nije skapirao život. Ipak ćemo u Ovnu poverovati da se i to može! Biti običan, ni veliki ni poseban – samo dovoljan i običan čovek. Možda je i to nova maska sveta? Slično ludi ili džokeru. Ne uzima ga niko za ozbiljno, luda ne završava na giljotini jer je običan čovek rekao istinu.
A mi što dišemo na Centru Galaksije i u vakuumu crne rupe, nas je ista obdarila (e sad ide deo gde je to blagoslov) da odatle direktno downloadujem evo i ovaj tekst kao i svaki do sada, da me hoće ta harizma kojom crna rupa sve privlači sebi, pa gde me ima, tu i vas ima. I opet, preteruje! Ma koješta!

E zato dragi moji nepostojeći eho odbljesci, Mlad Mesec na Galaktičkom Centru sutra je vaš poziv na buđenje.
Ne da biste prestali da lažete. Nego da prestanete da verujete u laži koje vas drže „živim“. Potrošile su se. Potrebne su nove ‘istine’. Jer crna rupa ne guta da bi uništila. Guta da bi rodila novo.
Sutra možete postati nova zvezda ako prestanete da se plašite praznine i počnete da je volite.
Da iz praznine stvarate, živite, volite.
Ja recimo, samo tako umem.

JER PRAZNINA NIJE KRAJ.
PRAZNINA NIJE „NIŠTA“.
PRAZNINA JE – P R O S T O R
ZA SVE ŠTO TEK TREBA DA SE RODI

A možete i da budete eho i propustite još jednu supernovu.

Zato i Mlad Mesec ali i kvadrati koji su se načičkali sa Saturnom/Neptunom na kraju Riba – govore da je sve izbledelo i da se ponavljanjem samo spiraju boje, mrzi nas više i da lažemo, mrzi nas da se pravimo da je ovo ‘život’, da sebe zavaravamo, pa su nedelje koje slede do početka januara kao začarani lavirint iz kog izlaska nema osim da prihvatimo da lavirint ne postoji. Da smo ga sami izmislili.

Volela vas je vaša Venera na GC u Strelcu, a ovo što sad čitate je samo eho od pre tri miliona godina… i kaže vam:
NE TRAŽI IZLAZ. VEĆ SMO SLOBODNI.