To uzbuđenje koje osećate, nalet energije a istovremeno gorki ukus kao da ste upravo odgrizli glavu griži savesti i zakucali je za obližnje drvo da vas ne proganja dalje – to je zbog kvadrata koji Mars iz Strelca pravi sa Saturnom na kraju Riba. Ne bi čovek sad da uspori ni za živu glavu, samo bi da mu se sa puta sklone da ne mora da koči, zastaje, čeka. Nestrpljenje na maksimumu, a nezgode, padovi, incidenti, lomovi, saobraćajke, zatvori i bolnice – samo se ređaju.

Saturn u Ribama na poslednjim stepenima znaka, i sam ostaje bez vere da ćemo mu priznanja za svoje grehove i tajne sami dati, a on nama po kamen da nas kroz život podseća i žulja ne bi li smo bili i ostali ljudi. Čuo je da će Mars iz Strelca, pun snage, ponosa, punog ega i u punoj brzini ove nedelje proći tuda pa je postavio zamku. A ovaj mu već dugo beži, preskače prepreke, zaleće se i menja pravce neuhvatljivo jer Mars ne bi da brine o duši. Nikada. Može o drvima ako treba da se naseku i naređaju, mogao bi za vas i u rat da ode, krov da vam popravi, pravdu neku staru istera sa daljim rođakom, ali samo o duši ga ne pitajte ništa.

Jer on bi radije da bez duše bude, to mu je najveći neprijatelj pa zato ni ne spava. U snovima ga duša gleda sa oblaka i kao da vidi majčine oči, a on dečak od pet godina, pokriva lice – jer jurio je i razbio kristalnu vazu. Onu njenu. I sakrio komadiće pa ne zna da li ima uopšte prava da zaplače duboko postiđen, te reši da o tome zauvek ćuti. Zato je san neprijatelj. U snu ga duša juri sa tim krhotinama od kristala, da je naučio kako i snove strogo da kontroliše, pa se svaki put budi pre nego što kristal može da ga dodirne. Skače iz kreveta, pali svetlo, ide da trči u tri ujutru, ili da popravi nešto što nije ni pokvareno, ili da piše poruke „Ćao, šta radiš?“ onima za koje zna da će i u tri ujutru da mu odgovore, što pre, bilo ko i bilo šta – samo da ne ostane sam. Jer šta bi Mars u Strelcu drugo nego da zauvek u bekstvu od svoje savesti bude, dovoljno daleko, da juri i nikada se ne zaustavlja.

Zato Saturn, kao da mu je još to jedino ostalo pre nego što zauvek ode iz Riba, reši da ga čeka na mestu kojim mora proći. Na samom izlasku iz znaka, gde više nema skretanja, nema zaobilaženja. I podiže čitav zid guste, teške magle u koju je sakrio sve ono što Mars u Strelcu nikada nije hteo da vidi, a kamoli da nosi:

– stid zbog roditelja od kojih je rano želeo da pobegne što dalje – onaj stid koji je pretvarao u prezir jer je bilo lakše, nego priznati da si ih ostavio
– suze svih žena koje je zasipao lažnim obećanjima i ostavljao ih da čekaju
– samoću prijatelja od kojih je najdalje bežao uvek kada im je bilo stvarno teško
– tugu sina koji ga je gledao kako odlazi, a da nikada nije razumeo zašto
– bolan pogled ćerke na svako njegovo „ne mogu sad“, „pusti me“, „posle ću“ koje nikada nije došlo na red
– izdaje koje je sakrio u izgovor „potrebe za promenom“, a koje su bile nož u leđa onima koji su mu verovali
– nestajanje u po noći
– laži o osećanjima
– obećanja koja je zvao „planovima“ a da nikad nije mislio da ih ispuni

…i u to udahnuo miris stare sobe u kojoj je vaza pala i razbila se uz zvuk koji se nikada više nije ponovio. Samo je ostao strah u vazduhu i večno zamrznut tren dečaka sa očima punim suza koje su tu ostale zauvek, jer je razumeo da neke stvari neće nikada moći da se poprave, ni zamene.

A Mars u Strelcu, dok je jurio na konju, pomisli ponosan sobom kako će uvek moći baš sve da preživi i da je sloboda najbitnija zauvek svima, kad se začu strašan prasak! Kao da mu je neko izbio tlo pod nogama, ostade da leži  obnevideo od bola kad mu se učini da je neko tu. Jedna mala silueta klečala je pored. Mokrog lica i drhtavim taknim glasom dečak progovori kao da ga moli za život: „Pa nisam ja toliko loš…“

Mars ga pogleda i oseti nešto gore od bola koji mu je zbog pada već bio u kostima. Bio je to ogroman cunami koji ga je rušio iznutra – mešavina mržnje i ljubavi, besa i sažaljenja i silno gađenje jer mrzeo ga je svom snagom. Mrzeo ga što je bio slab, što se uplašio, što je ostao da čeka kaznu, što je kriv. Mrzeo ga je što ga gleda i sad tim toplim očima punim dobrote, ni nalik njegovim – odavno isušenim besom i lažima. Mrzeo ga je što je sad morao da vidi da ga je ostavio potpuno samog, da ga je izdao, da ga je lagao, da je od njega samo umeo da beži. Da je zbog njega morao da postane tvrd, strog i bez duše, otporan na svaku ranjivost. Htede da ustane i nastavi pre nego što mu ova mala senka uništi čitav život, čitav svet koji je za sebe gradio, svet čija se granica zvala „Ne prilazi i ne diraj!“

Al’ dečak mu pruži ruku i otkri ono što je bilo skriveno u vazi ‘da niko ne zna’, i što je tog prokletog dana hteo da baci. Da ga se otarasi. Da ne čuva više. Da se oslobodi tajne, ali su stvari krenule po zlu… I tada Mars vrisnu od bola. Strela krivice i savesti ga probode duž kičme. Svaka kost, svaki mišić mu se grčio, da je mislio da mu spasa nema od navale milosti koju je prvi put ikada osetio za sebe. Pa kroz suze promrmlja, „Nisam ja uopšte loš…“ Slomljen i od pada i od nežnosti potpuno strane, okrete se da ga vidi još jednom al nije ga bilo. Dečak nestade poput senke od koje je bežao, a umesto panike koja bi u ovakvim situacijama nastupila – Mars oseti ogromno olakšanje koje ga najpre zbuni, a onda se nasmeja naglas slobodnije nego ikad kad shvati zašto!

Dečak na njega nije bio ljut.
Dečak ga nije jurio da ga kazni.
Dečak mu nije zamerio što ga je ostavio samog.

On ga je oduvek samo čekao.

„Prosto neverovatno!“, promrmlja, jer u tom trenutku shvati nešto što je Saturn na kraju Riba čuvao kao poslednji, najvredniji poklon.

Kad oprostiš sebi – pravim, dubokim oproštajem, onim koji ne traži dozvolu ni od koga – odjednom postaje potpuno nevažno šta će ti svi ostali reći.

Da li će te voleti?
Da li će ti verovati ponovo?
Da li ćeš im biti važan?
Da li će te razumeti?

Sad kad on voli sebe – više mu nije potrebno da ga drugi vole umesto njega.
Više ne mora da trči po svetu i traži od svakoga koga sretne da mu kaže ono što nije umeo da kaže sam sebi.

Ne mora da flertuje da bi čuo „Ti si pravi!“
ne mora da se svađa i vređa druge da bi čuo „Opraštam ti!“
ne mora da bude u bekstvu da bi ubedio sebe da je slobodan
ne mora da se osvrće da vidi da li ga čekaju da bi dokazao sebi da vredi
Ne mora da juri titule i ‘velike’ da ne bi ‘ostao mali’

Neki će ostati povređeni, a neki će ga zaboraviti. I to je u redu. To je njihov bol, koji on više ne mora da nosi umesto njih.
Jer Saturn u Ribama ne traži da Mars postane savršen pred svetom. Tražio je samo da postane iskren pred sobom. Da se više ne boji ogledala. Tada ostali prestaju da budu sudije tvoje vrednosti. I postaju obični ljudi sa svojim manama, ranama, izborima.

Kao i ti.

Dok se Mars u Strelcu gubio u daljini prvi put stvarno slobodan, Saturn na kraju Riba otresa prašinu sa sebe i poče da priprema novu zamku… uskoro će mu isto ovuda proći Venera u Strelcu. Stavi ruke na bokove i duboko uzdahnu…