Venera je u Ovnu.

Kada Venera uđe u Ovna, budi se proleće – a sa njim i onaj najstariji princip ljubavi koji srećom opstaje uprkos vremenu, teorijama i ideologijama.
A to je,

Ljubav mora zauvek ostati mlada.

Zauvek nedosanjana do kraja, zauvek željena kao prvog dana.
Ljubav mora biti zvezda vodilja, i ništa drugo joj ne pristaje.

Jer ljubav nije nešto što se može.
Ljubav je baš ono što se ne može.
Koliko je lakše biti nesrećan u ljubavi. Patiti. To može svako.
Čovek se najlakše navikne na ono što nema.
Ali ako nakon nekog susreta ceo svet dobije boje pa nam odjednom ništa nije nezamislivo ni teško,
i hodamo kao da su nam bogovi sa Olimpa preci,
a cvrkut ptica uspemo da čujemo u sred gradske vreve,
tada je važno – ne odustajati.
Ne tražiti joj zamenu,
ne propuštati priliku da ljubav izjavimo, pokažemo,
ne plašiti se odbijanja,
ne vređati se ni kada nam je pred nosem ukradu – već poći ponovo ka njoj sve dok ne osvojimo tu jednu od milijardu na svetu.

Inače ćemo i mi kao i svet govoriti da je ljubav – sreća.
Udobnost. Stabilnost. Mir. Spiritualnost.
A onda kratak period krize je dovoljan da se jasno vidi šta to zaista imamo, a najčešće – nemamo.

Ili se tešiti time da je ljubav briga za drugoga,
da je ljubav porodica,
da je ljubav razumevanje,
prijateljstvo.
Ne!

Ljubav je večna zaljubljenost u sopstveni odabir srca.

Romantično herojstvo, viteška pesma vredna divljenja.
Pa sami bismo već milion puta otišli zbog nerazumevanja,
besnih svađa i što nema one brige koja nam je najpotrebnija,
ali se ne odlazi jer volimo baš tu osobu takvu kakva je sa svim njenim vrlinama i manama.

Sa baš tim hodom, glasom, smehom, načinom na koji otvara vrata ili cedi pastu za zube.
Sa tim malim obeležjima koje niko na svetu nema poput belega, mladeža, razmaka među zubima ili krivim nosem.
Tu se vole i vitiligo, i spušteni kapci, i svaka asimetrija ili ožiljak.
A duh naročito, onaj borbeni, strastven, mladalački poletan koji kao da podcrtava da se životnih prepreka voljena osoba ne boji i da ćemo samo sa njom moći u nedaćama da istrajemo još i bolje nego kada ih nema.

Tu smo zaljubljeni baš u identitet drugoga i sve ono što samo ta osoba ima, što nju čini, što je jasno opisuje.

I zato,
Voli se samo onaj ko je VREDAN takve ljubavi
A to sada znači, VOLI SE SAMO ONAJ KO NAJPRE, SAMOG SEBE VOLI TAKVOG KAKAV JE.

I zato sada ostavljamo i odlazimo kada nema odlučnosti kod drugoga koji skreće pogled onda kad bi morao da ga izdrži.
Ko smišlja izgovore umesto istine ma kakva da je.
Ko kaže “Ostani!” tek kada smo s jednom nogom prešli prag, a tad je kasno.
Sa kim mora da se večno analizira i tumači. Nagađa i pretpostavlja. Podrazumeva.
Ko je povučen. Stidljiv. Nesiguran.
Ko samog sebe dovoljno ne prihvata i ne voli.

Ovo je period kada se bojimo ne rastanka, već bliskosti.
Jer znamo da će pogled ili zagrljaj srušiti svu odbranu.
Zato razgovaramo na pristojnoj udaljenosti.
Jer bliskost je izazov dok je Venera u Ovnu.
Lično je.
Previše lično.

To je pustiti drugoga u sebe.

To su te kapije srca koje ponekad se desi da za drugog otvorimo ne znajući da li vodi i čitavu vojsku sa trojanskim konjem ili je stvarno.
Bliskost kao praoblik prve nežnosti iz doba kada još za nju nismo imali ime.
Iz doba kada su se ljudi spajali fizički po jednostavnim zakonima prirode i nagona, sve dok to dvoje nije prvi put osetilo čudnu, novu zbunjenost: da ne žele da se razdvoje. 

U praskozorje sveta, dok je rumeno bilo nebo kao što će Venera u Ovnu svoj deci dati rumene obraze, rođena je ljubav.
I rođena je bliskost, opasnija od svih ratova, vulkana i neprijatelja — da nam zauvek spušta gard, čini nas neopreznim i podseća da je najveća hrabrost OSTATI tamo gde nas nešto zaista: Dotiče. Pomera. Budi. Ogoljuje. Razoružava.