Bik, kao lobi, sa Uranom je postao mesto sigurnosti bez garancija.
Skoro osam godina.
Udoban prostor u kome smo bili smešteni, ali nikada mirni.
Zavaljeni u fotelje, nismo znali da li još da čekamo — ili je vreme da ustanemo.
Da li smo na ulazu ili na izlazu.
Za Urana u Biku lobi je postao novo raskršće.

U tom međuprostoru, između sigurnih odaja i ulice kao izvora haosa, dešavale su se najvažnije stvari.
Tu su se donosile odluke koje su kasnije diktirale nove životne stilove, nove vrednosti, nove trendove.
Tu su se pravili milionski transferi.
Tu su se dizale cene stanova.
A sve živo spojilo se sa sintetičkim.
Veštačko je ulazilo u život. Spoj do juče nespojivog, postao je naš novi svet.

Svaki otpor postajao je besmislen jer je duboko u korenu bio korporativno skrojen.
Ništa nije bilo spontano, čak ni revolucije. I to smo znali.
Zato smo i pitali: Ko stoji iza?
Isto smo se pitali jedni o drugima. Ko stoji iza njega?
Jer onaj ko nema nikoga iza sebe mogao je samo biti: glup, lud ili genije.
A one koji nisu bili nijedno od ta tri, Uran je lomio.

Oduzimao im je.
Tovario ih. Davao im samo da bi davali dalje.
Stavljao im jaram oko vrata: dugove, neodgovorno okruženje, nametao namete, izdržavanje drugih.
I baš oni postali su njegova snaga za budućnost.
Jer jedini nisu smeli da stanu.
I nisu stali.
U stalnom otporu i jurnjavi za ekonomskim prilagođavanjem, iz sebe su izvukli genijalne manevre.
Nove ideje.
Nove modele.
Nove poslove.
Oni su najviše profitirali, a u kontekstu Urana to nikada nije materija.
Njihov kapital bio je vera u sebe.
Oslonac u sebi.
Autentičnost.
Prava nezavisnost koja ne podleže kompromisima.

Oni su sami sebi bili promena dok su disali na kredit.
Čovek postaje inventivan tek kada je ugrožen.
U opasnosti.
U materijalnoj krizi.
U borbi.
Inače nema potrebu da misli, rizikuje, menja se.
Oni nisu ušli u lobi. Nisu seli u fotelje, sve su obavljali na nogama.
Poniženo i sa onim jarmom oko vrata.
Žurno su jeli sa nogu, tek da povrate snagu između dve norme koje su ih čekale.

Ekonomija je prestala da nudi mir i stabilnost.
Počela je da traži konstantnu promenu i fleksibilnost kroz kompeticiju.
‘I od boljeg ima bolje’.
Da bi istrajala bila je potrebna glad.
Za glad su bile potrebne želje.
Za želje porivi.
Za porive određeni karakter koji je algoritamski projektovan.

Digitalno je ušlo u materiju.
Sintetičko u krv.
Hemijsko u zemlju.
Posao u mrežu.
Nestabilnost u standard.
Ko nije menjao način upravljanja materijom — gubio je tlo koje se nije smirilo ni tren.
Stari modeli su pucali. Stabilnost koju smo čekali nestala je zajedno sa starim vrednostima.
Ekonomija ih je prekrojila u svim životnim poljima.

Nismo to shvatili odmah, ali i ljubav je postala transakcija, eksproprijacija.
Kredit koji čekamo da otplatimo na rate.
Emocije su postale valuta, a odnosi samo još nisu imali etiketu „za jednokratnu upotrebu“.
Ali želeli smo da vredimo.
Da dobijemo validaciju.
Sami smo sebi zalepili cene na čela. Ili neke druge delove tela.
Ko nije – morao je da se hrani mrvicama. Sa više strana znalo je i da se nakupi.
Oni što su imali šta da daju prošli su eksproprijaciju.
Oni što su uzimali završavaju sa teretom jer nemaju kapacitet s kojim bi plen mogli da održavaju.

Sreća pa je kraj za obe strane.
Iako smo i sada u lobiju i čekamo da se otvore zlatna vrata,
pred nama će se srušiti zidovi.
Varta nam više neće biti potrebna.

Uran u Blizancima ima drugačije planove.
Ali prvo, moraćemo da se identifikujemo.
Bez izuzetka.