Ono što me najviše rastužuje u 21. veku nije AI.
Nisu ni deca na igricama.
Nego to što smo se odrekli Jupitera.

Zamenili veru za večeru.
Tako se govorilo.

I zato sve što smo saznali o sebi u poslednjih dvadeset i kusur godina nismo saznali.
Samo smo izmislili novu, prihvatljivu istinu.
Onu uz koju smo se na brzinu ratosiljali samokritike i objektivnosti.
Zaplivali smo guglom umesto knjigama.
Prepoznali se u afirmacijama umesto u negacijama.

Ali dobro… Trebalo nam je.

Eto, recimo, i ovo što sam sada napisala, “trebalo nam je” – pravi je Jupiter.
Pokušaj da svemu da smisao, nađe logiku i pozitivnost.
Izgovor.
Opravdanje.
Na jeziku AI-ja, gde je sve 1 ili 0, ovo je 1.
Ovo je DA.
I tako zajašemo na svom DA.
I ne razmišljamo dalje, tačno nam bude dovoljno.

Zvuči kao istina? Mora da je istina!

Zato ne mislim da je a priori dobro što je Jupiter krenuo direktno.

Mislim da je za ovakva vremena mnogo bolji dok je retrogradan.

Kad sumnja u sebe.
Kad se premišlja.
Kad se postidi.
Kad ćuti.
Kad zna da je preterao.
Kad više sluša nego što govori.
Iako i kad je retrogradan misliće da je sve doveo u jednu celinu i shvatio!
Ali samo do ručka.
Posle ručka već misli drugačije, jer ima smisla, ima logike i to drugo.
Kad uspori.
Kad NE ZNA…

Ne zaboravimo i to da Jupiter nije pragmatičan.
Njegovi uvidi nisu odmah upotrebljivi.

To je stanje duha.

A duh, njegovo je da nas spašava, izvlači, otvara vrata, smišlja razloge kad ih ne zna, a kad ih zna prilagodi da se savest puno ne cima.

Da kad kažemo:
“Kako sam se izvukao kroz one teške godine”, “Iz besparice.” “Izlečio od bolesti, hvala Svevišnjem!” povuče nas dalje.
I da pošto smo se izvukli, možemo da o tome više ni ne mislimo do sledeće prilike – kada ćemo misliti o tome.

Duh koji spašava je stanje u kome su velikani pisali i u neuslovima, zatvorima, ratovima.
To je sve što nam  je bilo potrebno da uronimo u knjigu koja će nas spasiti.
Kao u vreme korone, malo samo izolacije (nedaće) i duh spašava vebinarima, knjigama, muzikom, filmovima, stvaralaštvom… duša se budi čim pare spavaju.

Duh nas diže kad smo tu ZA DRUGE,

da spašavajući druge – sebe spašavamo

što jedino Jupiter stvarno ume.
Al’ kako je onome koji spašava, to samo on zna.

I tu je taj gorak ukus Jupitera.
Jer svako od nas, za sebe, zna koliko Jupiter ume da bude gorak.

Nije to Saturn, ne brinite.
Sve sam sigurnija da je od Saturna ono:
„Posle kiše dolazi sunce,“ a ne od Jupitera.

Danas Jupitera vidim
u svakom našem „dobro sam“,
u svakom „ništa mi nije“,
u olakim obećanjima,
u alibiju za ama baš sve.
Vidim ga kad uzimamo samo da uzmemo
i kad dajemo – tek da savest ućutkamo.
Vidim ga kad se iskupljujemo, podmićujemo decu a ganjamo korupciju,
kad otplaćujemo nešto za šta smo krivi
a pojma nemamo zbog čega ono, jer smo pretrčali tom livadom kao da nas gone.

I gone nas. Furije savesti, svemirska policija, al „još jedna votka, još jedno pivo… „

Jupiter je potreba da nas vide u dobrom svetlu.
I stid kad nas vide, a mi istog časa znamo da to baš i nismo.
Ali ‘srećom’, tu su njegove generalizacije: Pa nije ovo 19. vek, Svi to rade, Danas se tako živi…

Sve se promenilo onog časa kada smo hteli da nam bude lakše.

Sećate se ranije?
Čovek jedva čeka da prizna da je kriv.
Da oslobodi savest.
Da se izvini kome treba.
Da strepi što nešto ne zna. Ili baš što nešto zna,
a što njegovoj duši nije bilo potrebno da zna, pa se muči u groznici savesti.

Jer Jupiter je bio zaslužan da nam DUŠU ČUVA, i zato je egzaltiran u Raku, a ne zbog dva stana i poslovnih putovanja dok smo odvojeni od dece.

Ali, mama će da kupi i da donese poklone!

Zato, kada je Jupiter retrogradan — kao što je bio od 11. novembra do 11. marta, on nas širi unutra.

Pomaže nam, ako hoćemo, da sebe bolje vidimo kroz druge.
I to je sve.
Kao kod starih filozofa. Kratko i taman za jedan život, pa ti ajd na putešestvuje.
To ti je cilj.
Sve što smo prethodna četiri meseca saznali o drugima — zapravo smo saznali o sebi.
Sve te šire slike koje smo imali o svojoj porodici, domu, bliskim ljudima, voljenim osobama, detinjstvu, prijateljima – samo nas je vodilo ka NAMA.
I sve što je trebalo da drugima oprostimo – trebalo je da oprostimo SEBI.

A sada kada više nije retrogradan – važno je da u tome ostanemo.

Još kad bi duh bio fiksne prirode.
Ali nije. Promenljiv je.

Malo Marsa u trigonu sa Jupiterom za koji dan, i eto prilike da Mars svoja iskustva samo ponovi.
Jer iako bi Mars da osvoji nešto novo i prođe kuda nije prolazio, da novima pokaže šta sve ume, može,
on bi to da uradi SVE NA ISTI NAČIN.
Ne dozvoljava zato lako Mars nigde da se menjaju ni himna, ni zastava, ni ratne veštine, ma ni radno vreme – i sad bi da mu vrate od sedam do tri. Još nije prihvatio od devet do pet.
On samo slavi iskustvo.

I zato, čim Jupiter krene direktno, mnogo toga može da padne u vodu tog Raka u kome je – kao pile u supu.
Ali i kao kašika u med, ako više nisi tamo gde misliš da jesi.
Ako se desilo POMERANJE.
Jedina prava migracija… duha.

Odmah je više prostora, slobode da se ne bude, ne mora, ne zna, nema.
I da se postoji u prisutnosti većoj nego kad smo bežali.
Od slobode, rekao je From, samo još nismo sve shvatili.