Moć svoju uzeh u svoje ruke
I krenuh protiv svijeta i ja
Ne bijah jaka – kao David
Al bijah dvaput – hrabrija
Bacih svoj kamen, al ja sama
To sve bijaše što je palo
Bješe li Golijat – odveć velik
Il moje biće – odveć malo.
– Emili Dikinson

Dok je mesila hleb, niko primetio nije kako joj pogled svako malo beži ka prozoru. Možda se danas vrati iz prokletog rata. Dok je dozivala decu da uđu u kuću, dok su grebali iz iste činije kašikama, niko nije obratio pažnju da se nikada nije izuvala kako bi mu u zagrljaj spremno potrčala. Ili da ako neprijatelj naiđe – bude spremna pa decu bosonogu i musavu u naručju ponese trkom do bunkera. Niko nije video suzu koja bi se skotrljala dok je vadila vodu iz bunara… u bajci, možda bi zato taj bunar postao slan. Ali u životu o suzama se nije govorilo glasno.
A što se nije reklo – nije ni bilo.
Uzdasi su ostajali zarobljeni u grudima. Srce je pumpalo snažno, naviknuto na teške uslove kao i ona. Kad bi čula vojnike na drumu, istrčala bi pre nego je nada obuzme, pa opet nazad u stvarnost u kojoj pisma još uvek nema.
Takvo srce je ono koje pulsira u principu Ovna. Ono koje sve na svetu može da izdrži.
Što samo u stvarnost veruje, a nadama se puno ne prepušta.
Glava mora čvrsto ostati na ramenima.
San je neprijatelj baš kao i sanjarenje. Vid je sve. Očiju mi!
Šta god da se dešava život se mora živeti. Dvorište dovesti u red. Veš oprati.
Deca domaćinski vaspitati da znaju ko su. Gde su. I najbitnije, kuda idu.
Da se zna ko šta radi, ko gde sedi, gde šta stoji. Ko priča a ko sluša, i čija je poslednja.
Srce koje snagu oseća u svakom bolu, gubitku, ranama, krajevima, porazima.
Kad sve ono što bi da nas sruši naiđe umesto na predaju, na korak!
Kao da čitavo telo životu govori: Vidi me! I dalje sam tu! Poštujem te! I ne tražim ništa, a ponajmanje čekam.

Ja sebi sve stvaram sam. I hvala ti zato na zdravlju i snazi.

Zna se i da je Marko Aurelije sahranio devetoro svoje dece.
Danas jedno u zemlju, sutra ustane, opere lice i vodi carstvo i vojsku dalje – bez reči, bez osvrtanja. Naročito, bez dilema.

Jer, život je to. Samo naiđu doba kad se malo zanesemo pa zaboravimo da je stvarnost ono što jesmo.
Zato je važno sada ali i inače – ostati na nogama sa glavom na ramenima.
Završiti šta se mora. Ovna u svakome od nas čeka stvarnost.
A stvarnost koju mi za sebe želimo – e to ćemo morati sami sebi i da stvorimo. Neće pasti s neba!
Srce bi možda i da pukne, ali život je jači od bola.
Saturn u Ovnu nas na to vraća, kao na početke i restarte tamo gde smo prestupili jer nismo hteli da nas boli. Tek sa bolom korak je čvrst, a svaki nov početak pravi. Ne može se samo otići dalje. Pobeći.
Iako su distrakcije pomogle prethodnih par meseci, sada za njih nema prostora.

Život je ono o čemu je pisao Kapor dok nam je živo prenosio svet i priče koje je čuo i video.
I Bahova preciznost, upornost, hiljade strana uprkos siromaštvu, sukobima sa vlastima.
A tek Rahmanjinov, polomljen od bola pa opet snaga svake note koja ne dozvoljava odustajanje, mirenje, slabost da pobedi. Zato do kraja partiture bol poput oružja osetiš kako te diže.
I još jedan Ovan, Kundera. Koji je zapisao jednu od meni najdražih rečenica:

„Patnja je univerzitet egocentrizma. Kad patimo, svet nestaje i ostajemo sami sa sobom.“

Koji je sa posebnom strašću strgao ukrase sa svega beležeći svet kakav jeste sa akterima u kojima će onda lako svako sebe da prepozna. Jer su istiniti i stvarni.

„Živimo sve onako kako dolazi, bez upozorenja, kao glumac koji izlazi na scenu bez probe.
I šta vredi život ako je prva proba za život – sam život?“
– Milan Kundera

U ponedeljak šaljem novi njuzleter posvećen aprilu koji gori od snage.
Šest planeta u Ovnu i Mlad Mesec tu 17. aprila život će učiniji stvarnim tamo gde je potrebno.
Film puca.
Ostaje samo ono za šta nam podsećanje nije potrebno.

• Ova pesma je u stvari pesma koju je Ritchie Blackmore napisao sebi za rođendan. Koji je 14. aprila.