“Ne spadam među ljude koji ne vole da rade; u očima lijenih ljudi izgledam čak i vrlo vrijedan čovjek. Ne, nisam od onih što gube dane u neradu, ali u mom radu ima jedan težak nedostatak. Ja ne umijem da rasporedim poslove po stepenu njihove važnosti i neću to, izgleda, nikad ni naučiti. Svaki i najmanji događaj odvoji me od onog što je moj glavni posao, jer nemam dovoljno snage i odlučnosti da ostanem kraj njega i da se oduprem onom što je sporedno. Tako se svaki čas dešava da iznevjerim ono što je glavno za ono što je sporedno. Ponekad me grize savjest zbog toga, ali time stvar ne biva ni malo bolja, jer kod ljudi kao što sam ja, griža savjesti ma koliko da je bolna, nije dovoljno uvijek iskrena i duboka, i naročito ne povlači za sobom tvrde odluke i stvarne promjene na bolje. Vidim da to ne valja, ali ponavljam uvijek istu grešku i uvijek se u sebi jedem zbog nje. A škodi mi mnogo sve to zajedno.”
– Ivo Andrić

Svaki Merkur u lošem aspektu sa Jupiterom nosi ovu prokletu bolest rasplinjavanja, odlaženja u digresije, gomilanje, distrakcije, pažnju koja može biti ili duboka bez zadrške kao da je to jedino što mi je od života ostalo, ili kao kod komarca. Moj Merkur u Strelcu kvadriran od Jupitera zna to dobro. A i Andrićev je bio u Vagi i stajao u tačnoj opoziciji s Jupiterom u Ovnu. Znakovi pored puta su bitniji od onoga što je na putu. I staze su bitnije od glavnih ulica, a o feta siru, pršuti i maslinama mnogo pre glavnog jela da ne govorim. Lokali na glasu bi morali da su u dobrom aspektu sa Merkurom da bi imali taj ‘dobar glas’. Zato obično volim ove bez glasa i bez putokaza kako doći do njih, gde je privilegija što uopšte znate za njih (ako znate) a tamo obično nabasam na nekoga ko priča priče bolje od Homera, a koga ovde gde Jupiter servira tiramisu uz neki YouTube AI Chill nećete sresti nikada. Tu svi dok piju kafu gledaju u telefone – opet Jupiter kvadrat Merkur i ne pričaju, pa muzika mora da je glasnija da sakrije tišinu.

Srećan je danas onaj što ima ljude sa kojima može da priča duže od 23 sekunde zainteresovano, a ako se još nasmeje 7 puta bez hvatanja vazduha – opet ovaj kvadrat, može i da se udavi srećan. U priči. Svaka rečenica rađa novu scenu, koja  nam pošalje još nešto što nismo nameravali da vidimo, al’ sad je gotovo! Odatle se razvija ideja za odgovor koji dolazi zajedno sa uspomenom, pesmom, metaforama, šalom i na kraju imam šumu, ali nemam drva da naložim vatru. Ili imam vatru, ali nemam lonac. Ili imam lonac, ali sam zaboravila šta sam uopšte htela sa njim. I otkud meni lonac!?
Kaže mi večeras prijateljica nakon dužeg razgovora “Mislim da nas prisluškuju..” i prasnemo u smeh. Samo zamišljam one koji bi mene prisluškivali koliko bi im puta pažnju na krivu stranu odvela, a onda kad je važno oni bi baš tada izašli da od nekoga uzmu upaljač pošto uglavnom nešto nemaju. Tako i u životu. Ljudi me slušaju ali ne čuju ono što je bitno. Osim ako ne poslušaju ponovo – zato i kažem klijentima da snimaju. I svi kada dođu na konsultacije ponovo, eto ih sa istom rečenicom: “Tek sam posle…” Negde i zato jer sagovornici nas što imamo taj aspekt, uvek i sami uđu u to naše remetalo pa umesto da nas slušaju oni se raspričaju kao da osvajaju ničiju zemlju, a mi pustimo jer nema borbe osim sa papirom. Zato pišemo.
Nema sumnje da je i veliki Andrić počeo da piše jer ga niko nije slušao drugačije. Tek kad izostavimo sebe i od nas ostanu samo reči – polako se složi ljudima. Al budemo li prisutni eto ih spremne da se nadmeću – još kad bi mi imali razloga za to.
Ruke su nam raširene, dlanovi otvoreni – ali šta god da zahvatimo nama nekako ne treba. Ne može Merkur da iskoristi baš ništa Jupiterovo! Zato smo primorani da prepravljamo Jupiterovu mudrost i pravimo nove staze i misli kojima se nije prošlo. Jupiteru budemo na kratko teatralno zahvalni da ne ispadnemo nepristojni u otmenom društvu što nam je taman dobru asocijaciju dao iako ćemo brzinom svetlosti zaboraviti šta je ono beše pričao… al kao da je bitno. A šta Merkur ovde može da iskoristi? Samo ono što je iskusio. Prošao. Ili što je čuo, pa ga romansira tako da od jedne anegdote nastane novela, od jednog dana u životu roman. Tako nastaše knjige koje se čitaju! Ne od recikliranog znanja već iskustvenog. Zato nam ljudi veruju iako mi sami sebi ne verujemo, jer nismo ludi da verujemo sebi koji nas je i doveo ovde gde nas je doveo. Prosto nam nije jasno kako ovi ostali veruju sebi pogotovo kad ih gledaš kako posrću kroz život držeći se za tanušne slamke spasa.
Iako nismo preterani optimisti – sem akutno kad nas spopadne u nepažnji, užasno smo lenji za sve radnje koje se obavljaju na šalterima i u javnim institucijama. Rešeni da kroz život idemo bez ikakvih garancija, i one za usisivač i blender smo pobacali, najvažnije knjige ispoklanjali. U svet verujemo jer ga crpimo kao resurs pa nam ide na ruku da potraje. Nevažno nam je najvažnije, a nepotrebno najdragocenije. Nisu to one krupne reči, jer čim je krupno poput Vera, Ljubav, Milost, Pravda – to je Jupiter od koga bežimo skriveni u masi statista… Nama je lepša reč – praskozorje, ili odnekud… dovoljno jasna da ne postavljaš dalje pitanja, a ostavlja ti znatiželju da na dalje šta god da sledi mirisaće na nepoznato koje se gubi negde usput jer ne vredi. Ne možeš znati! Odnekud je uvek Odnekud.
Percepcija nam je blago sjebana. Naučili smo da je ne konsultujemo kao ostatak sveta, što je i nauka kasnije utvrdila da smo u pravu. Ipak ima puno prostora da onaj što kaže da dobro opaža i ‘čita’ pogrešno poveže dva i dva – a naročito kad nabasa na pojave poput nas koje su nečitljive baš zbog ovog kvadrata. Mi se upoznajemo samo izmedju redova, nikako u gro planu. Tu smo uglavnom optička varka (opet nauka potvrdila). I sad dok ovo čitate i imate predstavu o meni – nemate predstavu uopšte, a u prirodi mi nije da o sebi pričam osim ako neću da kažem nešto što ću koliko odmah i da zaboravim jer nije bitno. Tako nekako.
Ali rešimo li da upamtimo (primimo) informacije koje dopiru iz spoljnog sveta – mi ih uvlačimo SVE. To nije više detalj, žuti auto, miris parfema, prašina na prozoru, čovek koji kašlje i gleda na sat. To je baš sve jer nema filtera koji će reći „ovo je bitno – ovo nije“ da bi ne daj bože mogli da poludimo kada bi se zeznuli pa radili na svojoj percepciji. Ovako je lakše: pustimo da sve prođe kroz nas kao promaja, pa je čudo kako uopšte funkcionišemo. Ni mi ne znamo. Ni drugi ne znaju kako uspevamo da opstajemo, živimo, preživimo, pobedimo (u bilo čemu kad ne obraćamo pažnju). E! Tu je naša tajna!
Šalim se. A poverovali ste. Nema tajne. Samo oslanjanja i registrovanja onoga što nam je poznato i ima veze sa nama. Što nema – ne primećujemo i ne kupimo. Serijskog ubicu bi mogli da zamolimo da nas isprati do kuće a on bi zatečen sobom još proverio dal’ smo stigli bezbedno da nas neki drugi serijski ne presretne. Jer, it takes one to know one.

Notifikacije su nam noćna mora, ali ako rešim da pogledam biće reklama za vinariju u kraju: “Dođite na otvaranje!” Pa to je za sat vremena! I ja odem. Jer šta ako je baš to ono što mi je nedostajalo da upotpunim priču ili život. Ono drugo ostavim, za sutra. Jer sporedno nije samo slađe. Sporedno je, na kraju krajeva, jedino što zaista živimo dok glavna jela uvek čekaju negde tamo u budućnosti. Baš kao Nobelova što je čekala Andrića, i?  Posle par sati, postaju prošlost, dok smo mi već u nekoj novoj priči, u nekom podrumu punom dima i smeha, slušamo priču koja nikada neće ući u udžbenike i zato što nije za svakoga – a i zato jer do nje se može samo nabasati kada živite ‘nešto između’. Ni plan, ni sudbina.
Ni slava, ni zaborav. Ni vrhunac, ni pad. Ni početak, ni kraj. Ni uspešni, ni propali. Samo više nego dovoljno.