Let je kasnio. A kašnjenje se iz perspektive onih koji putuju zove – čekanje. Sve važne stvari u životu zaista dođu, samo ako čekaš. A ako ne čekaš jer ti se žuri, pa odmah nešto preduzimaš da ‘ne gubiš vreme’ onda juriš. Juriš… i ne stižeš. I ja sam jurila dugo. Činilo mi se da ako stanem – sve staje. Išla sam kroz život brzim koracima, lagano preskakala prepreke kao prepone, ranjavala zglobove i stopala (slaba tačka Strelca kao kod konja), pravila prestupe kao na atletskoj stazi, kretala pre vremena, izletala iz ritma, vraćala se, samu sebe stizala i ostavljala.

Strelac je put. Sve široke ulice koje se slivaju na autoput. Kneza Miloša. Vojislava Ilića. Španskih boraca, Bulevar umetnosti itd. Selila sam se puno. Prva destinacija Oblakovska, kod Franša. Pa Konjarnik sa Istočnim kapijama na ulazu u grad, Košutnjak sa trim stazama i hipodromom, tu sam živela u ulici jupiterskog imena Blagoja Parovića. Pa sa autokomande između Marakane i stadiona u Humskoj, dođoh do Bulevara ponovo, opet nedaleko od izlaza i ulaza u grad, kao da nikada nisam ni došla da ostanem. Baš kao i svi mi na ovom svetu i u životu. Svi odlazimo. Zašto o tome Strelac misli svakodnevno sigurno ima veze sa Škorpionom koji mu prethodi. Kao što će kriminal, korupcija, razna nasilja pokrenuti potrebu za postojanjem jupiterske pravde i jurisdikcije, isto tako Škorpion sa temom smrti kao da goni Strelca da nađe odgovore. Gde to idemo? Quo vadis?

Pa pronađosmo religije, filozofije, razna učenja. Ispisane su milijarde knjiga u pokušaju da se umiri anksioznost Škorpiona, ali da smo u tome bili previše optimistični govori već Jarac koji dolazi nakon Strelca. „Jeste to sve, ali nije ti to znaš, baš tako. Jer, vidi, i taj put – vodi te zapravo nazad.“ „Ponovo se radjamo?“ „Ne, ne… ništa tako kompleksno. U prirodu, drvo, zvezde, zemlju, vodu…“

Selila sam se kao da bežim, pa menjam lokacije da zatrem tragove. Za čekanja nikada nisam imala strpljenja. Do svoje četrdesete godine, čekanja sve kad bi se sakupilo i to zipovalo, stalo bi u 5 meseci i 23 dana otprilike. I to bi bila samo ona zaljubljena na poštara dok su pisma bila sasvim normalna stvar. I to bi svakako bilo čekanje na telefonske pozive, pogotovo one koje sam čekala u strepnji da se neko javi i kaže, sve je u redu. I pre mobilnog. Mobilni je ubio tu tradiciju. Nekako je sve dostupno i svi su online. Nemamo više koga da čekamo. Sve vidimo, sve znamo, racio odmah aktivira algoritam da po dobijenim informacijama formira dalju rutu… Koliko bi se ljudi čulo već sto puta da se nisu gledali kad su online i šta su lajkovali. Zato i ne znamo da smo se izgubili, jer utisak je da – nismo. A čekanje je potpuno nemanje ideje šta nas čeka.

To je raditi nešto drugo, pa treće dok čekaš. U tome se obično razvije i neka ljubav, veština, pasija. Muzika, slikanje, fotografija, pisanje, astrologija, kuvanje, šta god… Tek čekajući otkrivamo svašta.

Čekanje je Neptun, a ne Saturn. Saturn je kako nama izgleda onaj što čeka. A kako je njemu, to je Neptun.

Iako Neptuna, kao vrlo dubokog, zahtevnog, metafizički teškog principa, neće svako uspeti da upozna do kraja. Ali u početku svi tu čekamo. Najpre čekamo i maštamo, sanjarimo. E već kasnije, dok čekamo, prvo podjednako po malo ludimo, po malo verujemo. U nekom momentu se račva, kao što se uvek Neptun račva poput rečne delte, pa malo više ludimo ili malo više verujemo. Pomislimo li ‘Ah, evo otkrovenja!’, ‘Evo znaka!’, to najčešće opet vodi ka samoći i blagom ludilu, samo ne znamo odmah. Ako se sve više gubimo, povuku nas Sunce, Mars, Saturn, neko od ovih koji bi da nas trgnu. Kao što roditelj spašava dete kada ga prekine strogim tonom, grubom kaznom od stvaranja zavisnosti igricama, ili kao što krize trgnu sve iz snova i fantazija.

A ako sve više verujemo, tu nam ne trebaju spoljne konekcije. Jer tu gubimo konekciju, šunjamo se kroz život, nalepi se koješta za nas, otresemo suvišno kao opalo lišće sa cipela. Prestanemo čak i da čitamo. Selektivno slušamo samo što nam se zalepi. Sa Neptunom ne idemo nigde da tražimo svoje ja, možemo samo da slučajno nabasamo na njega. Isto i na prijatelja ili partnera ili poslovnu priliku. Ništa cilj, ništa stepenice, samo unutrašnja navigacija.

E onda u nekom momentu potpuno gubite iz vida šta beše čekate. Ne sećate se. Više vam se ama baš ništa ne prividja. Ono što su nekad bili ‘signs’ sada nisu. Ono što vam je delovalo kao san – stvarno je bio samo san. A uzbuđenje potone, pa zato i nije za svakoga. Mnogi dotle dodju al onda da ne bi otišli u depresiju vade se stimulacijom, lažnim životom, alter egom, koji je opet život, pitajmo Pink Pantere šta misle o tome ili sve danas na rukovodećim pozicijama koje su ukrali, sa lažnim zvanjima, diplomama i sl.

Nije lako, kažem, živeti ga do kraja, a opet neophodno ako bi da se spasemo…  OD SEBE. Ono drugo kako ga svet danas živi, staje u jednu reč – plastično. Sintetično. Lažno. Fejk. Čitav život postane laž. To je kad krenu dobro pa se zaglave i tu ostanu. I opet, naglašavam – to je oduvek bilo lakše, iako je štetno.

Ali kad se prepustimo potpuno Neptunu idemo do kraja. Ma šta da je u horoskopu! Nema nikoga da je odustao. Tu čovek sreće ono što je njega našlo i posvećuje mu se skroz. Postaje mistik, lutalica, bezimeni, tajna, čudo. A ne kada je Riba u horoskopu ili u podznaku ili mu je Neptun u aspektu sa Venerom. Pa jedan je Vlado Georgijev, sa njegovom egzaktnom opozicijom Venere i Neptuna, on je spoznao o ljubavima i lažima nešto što mnogi sa ovim aspektom neće nikada. Uz to je taj aspekt  svojim pesmama objasnio bolje od nekih astroloških knjiga. Drugim rečima, nije dovoljno da imamo neki aspekt. Milioni će Venera/Neptun živeti bez dobrovoljnog prepuštanja da vas neko truje, laže, obmanjuje, zavodi – sve ono o čemu pomenuti peva dok se truje, zavodi, opija, baca čini na one koji ga slušaju da se tako osećaju istog časa! Zaljubljeno, usamljeno, da se sete i koga se nikad ne bi setili.

Neptuna imamo svi u kartama, to nije sporno. Ali da bi do Neptuna stigli, treba proći lavirint u kome su nam preci zakopali sijaset tajni. Od šizofrenije nekog dede koji se na kraju i obesio, tu su babe koje su po selu izazivale pobačaje ženama, ili decenijska politička zatočeništava naših predaka ni krivih ni dužnih. Zataškana ubistva po naređenju tajnih službi, ukradena deca, podmetnute laži koje su izazivale dalje nesreće kao u, meni i dalje potresnom i genijalnom filmu, „Atonement“. Sve stvarno nesrećne ljubavi, otimačine, podvale,

Jer, Neptun je GREH

Da.

Nije reiki, ni manifestacija, ni spiritualna učenja, ni teorije zavere, ni tapkanja, ni magija brojeva univerzuma koje izgovaraju neki da bi time blokirali štetne uticaje. Ili, jeste to sve dok se ne napusti… kad tad. Trgnemo se. Kao da je komšiji iznad upravo pao luster na pod pa nas je tresak opasuljio. Neptun je samo naša moć da u sve – ama baš sve verujemo. On ne kaže ovo je istina. Kao što neće reći, ovo je tvoja druga polovina (a što bismo mi voleli). On je samo naša moć da verujemo u to sve. Zato i izmišljamo stalno nešto novo. Jer nismo ni prethodno dokazali.

A mi ga nasledimo kao živi svedoci tih grehova. Pa kao da tek mirovanjem, Odisejskim odsustvom od života spašavamo sebe od sebe. Iako će nas najpre u mladim godinama onaj drugi put odvesti u prevaru, laž, promiskuitet ili porok. Košmar iluzija, lažnih nada, ljubavnih razočarenja. U preterano posvećenje bilo crkvi ili veganstvu, nekom odredjenom načinu života jer osim što je greh, Neptun je POSVETITI SE nečemu potpuno, ali potpuno!!! (Devotion). Predati se. Prepustiti se. Zato prvo grešimo bilo da smo se posvetili potpuno meditaciji, bogu ili alkoholu.

Učimo da se prepuštamo porocima, svima koji će nas prevariti deset puta, izdati, razočarati, gubimo poverenje u bolnom grču dok kriziramo za mirom, pa bi što pre u nešto novo pobegli samo da pobegnemo od sebe, da se novoj laži posvetimo, pa tražimo bol prevare, izdaje, zaborav u čemu smo zapravo od početka – saučesnici. A onda od četrdesete, kada napravi kvadrat sa natalnom pozicijom, Neptun nas ponovo pita:

 

QUO VADIS?

 

… kuda ideš? Ponovo prilika. No tada smo već stariji. Ne pijemo kao pre. Ne nadamo se kao pre. Čak su nas i one medene iluzije napustile! Pa bez uzbuđenja, u jednoj odsutnosti iz sopstvenog života, dok vam se čini da ništa to što živite nije vaše, mirujete i ne bežite, ne stvarate privide. Ta odsutnost briše iz psihe tragove greha, podseća na mir i ne čekam ništa, iako ne znam ko sam, i ne znam šta ću biti. Čekam… I ja sam tada stala. Prestala sam da jurim. Kad to uradite uvek se nešto dogodi što je bilo potrebno da vas diskonektuje i da počnete da se spašavate… od sebe. Meni je to bilo dete.

A ako nastavimo po starom, nailazimo na razna poniženja, okretanja leđa onih koji su nam do juče bili prijatelji, ostajemo svakako sami da nemamo s kim ni da se pozdravimo. Ili smo okruženi ljudima, ali samo lažnim facama. Ili nas na kraju poroka, droga, tableta, alkohola čeka depresija zbog nepotrošene ljubavi. Ljubavi koja nije data, poklonjena pa eto stentova, tih mrežastih cevčica koje šire krvni sud, a zapravo daju još jednu šansu da srce prodiše.

Neptun je TAJNA koju sami moramo sebi da otkrijemo – da smo vredni ljubavi. Da mogu da nas vole. Da mi možemo da je damo nezaustavljivo. Pa svi smo osetili taj oštar bol kad nas preseče u rebrima kada smo srećni, kao da je nešto puklo i otvorilo se i prosulo u nama pa peče jer dišemo dublje, kao da smo dobili krila umesto pluća. E tada možete da ostavite i cigare. Ne iz straha od bolesti, godina i slično, nego jer ne trebaju nam više čepovi za ljubav.

I zato kad smo tužni i kad nam se plače, uvek zbog sebe plačemo, i kad bi da oprostimo nekome uvek tim likovima u sebi praštamo no prvo se sa njima identifikujemo, i kad osetimo da nam neko nedostaje mi tu sami sebi nedostajemo, onaj život ceo nam nedostaje, sve što se nije desilo – ali i nije moglo. Jer da jeste, verujte našli biste nešto drugo da vam bude nemogućnost, potrebna veza sa večnim, zauvek mističnim, nepoznatim, anonimnim, zaboravom, krajem, dubinom koliko tajnom.

Eto. Sve sam vam otkrila, ali to vam neće pomoći. Sami morate da se spasete od sebe. Od podlih likova na koje smo se tako silno trudili da ne ličimo pa se odricajući njih odrekli i ljubavi, u stvari radili isto što i oni.

Jer, Neptun je greh sve dok ne postane ljubav.

Gibonni za kraj, jer u ovoj pesmi je Neptun svoj trozubac nab’o u svaki stih.

Ko je osetio, osetio je.

 

Tijelo zemlji nek je zrno,
duša preseli u drvo,
u tišinu svojih godova.
Kao paučina ispletena
sva su lica, sva imena
samo svijetla noćnih brodova…
Mogu biti bor na vjetru
sam u mraku, sam na svijetlu
Drvo u tišini šume,
jer me šume sve razume.
Mogu biti to što jesam
zabludama svojim tesan,
živo drvo ipod kore
čekam ruke da me stvore
da bih bio veslo broda
spokojan kraj divljih voda,
šibice sto noću vide,
bijeli štap što zna gdje ide.
Biti jedna od dasaka
koja oda hod koraka,
odškrinuta vrata sobe
puštam svijetlo što te zove k meni…

Pusti Ljubav da prolista
na koncu čista
k’o sunca trak
Pusti Bože da je slavim
U te ruke stavim
Dušu za kraj

Kad me vrate zemlji crnoj
duša preseli u drvo
u tišinu svojih godova
u tom času pomirenja
sve su krivnje, poniženja
jeka iz dalekih rovova.

Već sam bio trn u oku,
batina o desnom boku,
već sam bio stup od srama
što na vijeke mora s nama.
Već sam bio kundak puške
gurnute u ruke muške,
oštar iver ispod kože
napravi me boljim, Bože!

Daj da budem dom za ptice
svoga Neba prognanice,
neba što u nama diše
i od ljudi pravi kiše.
Daj da budem okvir slika
od svih mojih saputnika,
slika što na grudi stišćem
šušte kao suho lišće.

A na slici moja mati,
mlađa no je mogu znati,
još je dijete što prkosi
dok u sebi dijete nosi.
Jedna slika oca moga
u samoću urasloga,
što na pozdrav diže ruku
šalje nijemu oporuku
meni…..

I evo ja na rubu šume
djeca pale stare gume
plamen što se nebu penje
mjesto čuvat će za mene.
Mjesto gdje je šapat krila
noćnih ptica i leptira,
ptica koje grade gnijezda
duši starijoj od zvijezda.
Tu su ispred kuće moje
i Ta što kuca
znamo tko je!
Ja sam zemlja
duh je ptica,
samo Božja pozajmica
meni…