Postoje u svakome od nas trezori u koje odlažemo sreću. Ti štekovi su toliko dobro zatureni da se čini, kao da smo ih od sebe samih sakrili.

Onaj bezbrižan dan na izletu dok je trava bila mnogo zelenija nego danas, pa onaj veličanstveni vikend u kome nije bilo roditeljske svadje a mi u čudu gledali oca i majku kako se u glas smeju možda prvi i poslednji put tako, pa ono mnogo godina kasnije kad smo izbegavajući pogled spojili dlanove sa onom zbog koje je srce tuklo pumpajući krv i terajući nas da bežimo dok još nije kasno. I kada smo prvi put čuli neku pesmu koja nam dan danas može pokrenuti emocije iste snage kao i tada, i onaj fil rodjendanske torte koji je završio na našem nosu dva dana pre rata, i smeh brata, sestre, i mirisi kuhinja, ulica, nekih gradova koje smo potpuno zaboravili da smo uopšte tamo bili… A tu u tom trezoru, sve stoji kao postavka spremna za premijeru. Kao u starim italijanskim pesmama od kojih i danas ni reč ne razumem ali sve znam šta hoće od mene. Od nas. Oduvek. Hoće da ne zaboravimo na ljubav, na radost, na sreću, na toplinu koju možemo da imamo samo kada nismo sami. Kada se sa drugima živi, deli. Kada nas neko voli. Kada nam se neko iskreno obraduje. Kada nas grle ljubavlju nežnom i privijaju u svoja topla nedra. A tako je bilo najviše onda kada smo bili deca.

Kada smo se zavetovali sebi na Dobrotu i Ljubav, Nežnost i Zajedništvo. I bili sigurni, da nema ničeg lepšeg na ovom svetu, nego kada ti se neko toliko snažno obraduje da mu osmeh od siline potera neku suzu od radosti što nas vidi.

Zavetovali se tiho u sebi, da ćemo kroz život tragati samo za onima koji će nas štititi i biti tu da nas zagrle jako kad nam je to naj-najpotrebnije. Da nas neko voli tako jednostavno i prirodno bez trunke sumnje da li je ta ljubav i obostrana i iskrena. Da briga nema. Da je sve u redu i da tako zahvalni što imamo to najdragocenije, tu ljubav porodice, doma, sreću malih stvari, harmoniju odnosa, i kao krunu svega – jednoga dana i mi svoju decu, da zahvalni i mirni s time što smo dobili, Budemo.

Zato i kada noću bdimo, sve kao nešto radimo, mi zapravo čuvamo poput noćne straže one što su sudbinom, više nego svojom voljom, odabrani da nas najbolje upoznaju. I srećne i tužne. I lepe i ružne. I dobre i pakosne. I ljute i dirljivo nežne i slabe… Oni su Čuvari naših osećanja. Oni pamte bolje od nas sve što nas je obojilo, označilo, i to kako smo se menjali s godinama je u njihovom foto albumu uma brižljivije sačuvano nego kod nas samih.

Dok ovo pišem, moji spavaju. Dani su uhvaćeni kadrovi u kojima se leto pretvara u san, pa od stotinu treba izabrati 4 da stane u sliku razglednice. U jednom eto ih gde skaču sa ponte, u drugom ih majka jednog deteta kao da su sva deca njena zove na palačinke, u trećem umorni od mora i iscrpljeni od sopstvene mašte eto ih kada ućute… I deca urone u svoje kontemplacije ili tišine, i njima Jupiter dok je u Raku pogled odvuče u daljine…

Sva sećanja žive u znaku Raka gde je sada Jupiter, rešen da isporuči na naše adrese neke uspomene, vrati likove u snove ako ne bude mogao drugačije. Sada zajedno sa Venerom hrli ka tome da nam kaže ‘Ej, sećaš se ovoga!’ Njemu je to spektakl! A nama… Otimamo se jer ništa ne boli kao sreća koja je prošla. Kao mladost koja je prošla, kao ljubav koju smo izgubili negde usput, kao likovi ljudi kojih više nema. Kao kadrovi koji će nas podsetiti na nešto nezaboravno što smo ipak zamalo zaboravili. Ono što smo pustili da utrne vremenom, sada će da oživi. Ako vas narednih meseci zaboli u grudima od jakih emocija, pustite da izbije na oči koje su koliko ogledalo, toliko i izvor duše. Zaplači. Jer ovo je i ono kada se ponovo rodimo, postanemo emotivniji, i poput dece i mi bismo samo: daj daj daj… Kako je divno biti vezan, znati gde je tvoje mesto da vežeš barku, imati to mesto pre svega… Tamo gde smo se vezali jedni za druge ili upetljali u čvor svejedno, sve je bolje nego da smo sami dok je Jupiter u Raku. Te veze se sada produbljuju, a mi shvatamo da ih i nemamo puno. A mislili smo…

Zato Jupitera u Raku vidim kao nepredvidivog Felinija u oldtajmeru gde prolazi i gleda nas isturivši čitavu glavu kroz prozor auta, dok mu čitamo sa usana „Amarcord! Amarcord!“ Sećaj se! Onaj mrgud od Nobelovca bi pomislio, „Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća“ i nastavio da jede travnički sir, a nama kako bude, samo neka smo zdravi i dobro svi.

“If you see with innocent eyes, everything is divine.” – Fellini

pisano uz Italijane…